У припреми збирка пјесама “МОЛИТВА ЈЕСЕЊЕН ЈУТРА“ Александре Павићевић

Прочитала сам…

О овим песмама говорити треба очи у очи. Данас људи много лажу и избегавају критику. Тиме, верују, да купују допадање и да прикривају незнање. Само Бог зна што морам да сам логореична… али ај сад… нек остане баш онако како мислим, тако ћу и да записујем, мада ми Уликс није омиљено штиво.

Да смо очи у очи ти би видела да плачем.

И видела би да једва стојим јер су ми пуне руке твоје испеване искрености, доброте и лепоте. Крцато ми наручје. Не видим куда идем… Псовке су ти поетичне. Ово сам први пут у животу написала. Мислила сам да нећу никада, што би ти рекла за писање песама, било, не поновило ти се. Псовке…  само су ту и тамо коров који сведочи да газим по природној ливади. Да гутам чај од руком браног лековитог биља.

(Иначе, да запишем овде да не заборавим… песме су толико редоследно рашчупане и немој, преклињем те, да их лицкаш неки редослед јер то онда неће више бити ливада. Ни реалан живот. Нека их сирове, изнебуха… као свакодневница).

Да смо очи у очи, ти би видела моје снисхођење… јер не умем да кажем … неказива су ми осећања којима си ме расплакала и истовремено засмејавала… (на то ћу се вратити). Те речи које налазиш или које затичу тебе…  којима си ме распарала, а баш сам се ових дана гордила како сам фино зацелила.

Да смо очи у очи рекла бих ти да је ово моја омиљена збирка, да ћу је носакати, читати, читуцкати, погледавати, прелиставати, цитирати… и рекла бих ти да бих волела да умем баш тако да пишем и ти би ми веровала јер смо очи у очи.

Дугујем и оправдање за засмејаност. Па, чекај… Колико је ово ДОООБРО:

 

Признање

 

О, љубави највећа

О, тишино најдубља

О, вечности спокојна

Који си свуда и све испуњаваш

Како да Ти кажем

Како да признам

 

(тонем… тонем… а онда… БАМ!)

 

Да на Тебе последњих дана ретко помишљам?

 

(После се опет нисам осмехивала… али чудесна ти је та вештина… не, није то вештина… тај дар да посред чемера исијаваш јутро.)

 

Сташо, стварно ХВАЛА.

Гордана Влајић, књижевница

 

 

Александра Павићевић је рођена  у Београду 1969. године. Магистрирала је 1998. а докторирала 2005. године на Одељењу за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду. Запослена је као научна саветница у Етнографском институту Српске академије наука и уметности.

Ауторка је неколико књига из области антропологије брака и породице и антропологије смрти, као и великог броја научних радова објављених у земљи и иностранству. Објављује и есеје из области културе и уметности. Дугогодишњи је сарадник Културног додатка дневног листа Политика и Другог програма Радио Београда. Пише и поезију и прозу. Њена прва збирка поезије „Преостале речи“ изашла је 2021. године, а песме су објављене и у неколико антологија. Прву збирку есеја „Слепо доба. Духовна сагледавања ковид пандемије“, објављује 2022. године.

Чланица је и један је од оснивача женске певачке групе Моба, која се од 1993. године бави сакупљањем и извођењем српских изворних песама. У истом периоду учествује и у раду  женске црквене певнице „Свети Јован Дамаскин“, која негује источно православно, тзв. „византијско“ појање.

 

 

О Dejan Spasojević

Проверите и

У припреми збирка духовних пјесама “ХРИСТОВ МИР“ Милоша Димића

„Господе, даруј мир Свој људима Својим. Господе, пошаљи слугама Својим Духа Светог да би загрејао …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *