Александра Павићевић је рођена у Београду 1969. године. Магистрирала је 1998. а докторирала 2005. године на Одељењу за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду. Запослена је као научна саветница у Етнографском институту Српске академије наука и уметности.
Ауторка је неколико књига из области антропологије брака и породице и антропологије смрти, као и великог броја научних радова објављених у земљи и иностранству. Објављује и есеје из области културе и уметности. Дугогодишњи је сарадник Културног додатка дневног листа Политика и Другог програма Радио Београда. Пише и поезију и прозу. Њена прва збирка поезије „Преостале речи“ изашла је 2021. године, а песме су објављене и у неколико антологија. Прву збирку есеја „Слепо доба. Духовна сагледавања ковид пандемије“, објављује 2022. године.
Чланица је и један је од оснивача женске певачке групе Моба, која се од 1993. године бави сакупљањем и извођењем српских изворних песама. У истом периоду учествује и у раду женске црквене певнице „Свети Јован Дамаскин“, која негује источно православно, тзв. „византијско“ појање.