УПИШИ МЕ У СВОЈУ СПОМЕНИЦУ
На моју личну срећу, Дајану познајем лично, тако да за мене, читати њену поезију јесте изузетно радовање. Након што склопим корице њене књиге, обично ставим руку на насловну страну и тихо изустим – хвала! Пратила сам како стасава од свога првенца, созрецујући снове: колико кроз живот- толико кроз пјесме.
Дуго је у поезији за себе тражила уточиште а гле, сада она нуди путнику намјернику жедном правде, из дланова бистре воде:
Упиши ме у своје стамено Д које неће
Нигде да се нагне, ни лево ни десно,
Стабилно Д да се на њега, запутили ка себи, ослоне…
И постави ме на патос под П које прави хлад,
И не да да широка покиснем, ни Твоји путници,
Ни пој птице, ни пријатеља плачних пар…
Дајана новом збирком пјесама даје утјеху и чудноват мир читаоцу. Постоји у њој нека (мени непозната и несагледива) сила која напросто наводи човјека да јој све исприча о себи. Да јој се исповиједа, као да је тешка кишна ноћ и да немате куд, него у причу.
Одувијек сам осјећала да се њена молитва „прима“ горе негдје. Јер и Господ зна колико је ова млада жена заслужна, али изгледа то, као неком планском Промишљу, нико не препознаје. Није за њу дато да буде одвећ лако. Треба шкољка муком породити бисер. Можда је она и сама дужна због величине дара? Мислим да и она то слути и баш због тога пише овакву књигу. Жури. Неће је увијек бити ту…
Када ти Дајана надјене име постајеш син, кћерка, супруг. Све што има име – има! Али када постанеш пријатељица таквој пјесникињи, оставе те сви они часови сумње јер увиђаш да постоји то нешто, али не знаш још увијек шта, посебно у теби, да те она (про)бере за пријатеља.
И баш зато, када читалац узме њену књигу у своје руке, не може му нико ништа. Јер пјесници, који су у животу дубоке емпате, просто нађу одговарајући одговор на све. Тако и стрина постане мајка:
Не може ти смрт ништа
Кад ти је стрина мајка,
Која се у’ватила посла
Да те научи како се чешља,
Како пита развлачи,
Да те, кад нико не чује, изгрди
Па пољуби,
Да ти за Материце
Исти број љешњака и ораха
К’о својим синовима, пружи.
А плаче тек кад одеш…
Са књигом не постоји могућност да човјек остане сам јер Тамо где нема маме, ал’ пуно анђела има… Дајанини редови прожети су великом материнском бригом. Све ми се чини како ово и није књига него једна мајушна свјетлост свијеће која однекуд стиже да разводни мрак те отјера утваре и пригрли сваког ко је макар на трен помислио да је заборављен од људи и да је „добар а случајно сам“.
Прва јој је Богомајка пришла…
Кад ти матер надјене име као да и није збирка пјесама, него небеска сликовница која илуструје рај за дјецу. Чим сам прочитала прве пјесме, сјетих се народног вјеровања: када мало дијете умре, оно иде на једну велику ливаду и бере цвијеће са другом дјецом а увече га носи Богу у њедра. Тако је некако прост пук осјећао потребу да тјеши. Дајана то чини пјесмом. Она вам је нешто као медицинска сестра за невидљиве ране. Ту и тамо посумњамо да ли је то заиста све тако како нам пјесмом збори, али сваки ред као судски параграф, оправда своје постојање. Она је повјеровала дару, ми смо повјеровали пјесми.
Одмори…
И не брини
Доћи ће и мама…
Знајте да ова збирка пјесама није за све! Њу не може да чита ерудита хладног срца. Не може да је чита самољубив. Не може да је чита… Не може да је чита…
Много треба човјечности у једном пјеснику да подигне овакав храм пострадалој дјеци. Али зато ову књигу морају прочитати сви родитељи свијета, макар и потпуно неуки били.
Подбочене мајке, замишљене за столом – подигнуће главу. Уплакане и заривене у јастук – протрешће перје.
Учиниће им се као да у даљини још једном нешто виде, неку мајушну прилику… Након што прочитају Дајанине редове схватиће колико су им бесрамно лагали да смрт постоји. Ено Стефана-окрилатио! Ено Емилије – слади се трешњама и зачикује са дрвета кошпицом! Ено Петре-гура колица са луткама! Ено Нађе-држи Богомајку за мали прст! Ено Анастасије међу новим пријатељима…
Дајана пјесмом пита: требате ли још примјера, ви људи, жељни само чуда а немоћни чудо да сагледате? Ту вам је пред носом!
Њена пјесма није строг медицинар. Зна она кад зазвижди смрт у ушима, грлимо се жмурећи. Схвата пјесма добро да се људи плаше непознатог. Али ко се усуди да каже човјеку који је изгубио…:
Прелазећи мост
Да не газимо воду
И згазимо у шуму
Загрљене
Прегази нас воз.
На Бадњи дан.
Без вечере и Бадњака
С Анђелима да певамо,
И пред Христом се родимо
Пре Божића…
По мјери човјека хришћанство је дркост. Али Господ не види тако: живот вјечни је једина мјера за човјека. То је земљани калуп његовог лица.
И баш зато ненаметљиво нас подсјећа:
Како с уздо
Тако му Бог помого
И души се његовој смиловао
Тихо и достојанствено 2023. године, напустио нас је часна старина Ђорђе Михајловић, чувар гробља. Наши јунаци мирно су спавали док је он бдио. Сада он спава а Дајанина пјесма бди над његовом успоменом и показује нама траг гдје је његова крстача међу толиким српским заслужницима и како да га обиђемо и разговоримо.
Поезија Дајане Петровић писана је у слободном стиху јер су сви актери њених редова освојили несагледива поља слободе.
Посебан циклус чине пјесме тужбалице. Тужбалица, нарицаљка или запјевка јесте пјесма којом се нариче и тужи за мртвим и као таква, важан је елеменат у погребном церемонијалу. Жена која нариче, зове се нарикача, тужилица или покајница. Обично туже жене, мајке сестре (сјетимо се топле сестринске тужбалице за Петром Петровићем Његошем). Вјеровало се да је она један од услова за одлазак мртвог на онај свијет. То је жива ријеч која брани од заборава. Тако да, тужбалица у суштини, има исти циљ као и жртве. Ријеч пјесника је свијећа у мраку чији траг пратимо…
До себе самих
Најбрже се стиже путем крста
Преко Косова
И Газиместана,
Вида и Зејтинлика
Јадовна, Јасеновца, Пребиловаца…
Jаметина,
Јама и јама.
За тај ти Пут ни воде не треба,
Стиже се брзином светлосних,
Мученичких ореола
Пјесникиња мирна, са положеним рукама у крилу, поручује: драги мој-само ти ради свој посао. Који су добри нека се у добру усаврше. Који су зли, усавршиће се у злу. Ријека ће у своје ушће на крају. А пјесма, попут коначне Правде, неће заборавити ни једне ни друге. Свакоме по правичној мјерици нека иде зобене каше.
Јесам ли што криво каз’о
Када рекох, само ти дијете ради
Свој пос’о…?
Збирка пјесама Кад ти матер надјене име сачињена је од три поглавља. На овом свијету прво добијемо име. Онда за нама или због наших поступака- туже. Туже за нама и туже се и на нас Богу. Али све то прође, засигурно! И зато, док је још час молимо за наше непријатеље.
Збирку пјесама Кад ти матер надјене име топло препоручујем читаоцима. Бијела књига Дајане Петровић, подсјећа ме на ону причу о вриједном бисеру који је био сакривен у дроњаву крпу једне јуродиве бескућнице у Лењинграду. Тек након њене смрти траљава крпа је размотана…И гле- каква пјесма!
Овим редовима уписујем се у Дајанину споменицу…Не заборави ме.
Одано,
АЛЕКСАНДРА МАРИЛОВИЋ
ДАЈАНА ПЕТРОВИЋ
Рођена 7.03.1981. у Сл. Броду, Хрватска
До рата 1992. живела у Броду (БиХ)
Објавила поетске збирке:
Созерцање сна, Бранково Коло 2010.
Мала слова дуге зиме, Књижевна омладина Књажевац 2012.
Песма је дошла по мене, Књижевни еснаф 2021.
У Христа обучени 2017. збирка кратких прича и песама о страдању срског народа на простору НДХ, у издању Епархије ваљевске.
Награде:
Стражилово 2010.,
Милован Видаковић 2016., Српске недељне новине, Будимпешта
Милорад Петровић Сељанчица 2018,
Као и награде за кратку прозу часописа Књижевне вертикале из Београда 2018., и часописа Соко из Вишеграда 2019., награду Бешеновска приношења 2021…
Прва награда за песму Писмо Миклошу Хортију 2021. о рацији и погрому у Бачкој 1942.
Печат вароши сремскокарловачке 2021. год за књигу Песма је дошла по мене.
Златни печат ћирилице 2022.
Прва награда за прозу, Књижевног клуба Косовски божури, Видовдан 2024. (Слово невиђено које памти душа).
Кантаутор и извођач песама у групи Нектарија.
Живи и ствара у Ваљеву.
