РЕЗУЛТАТИ КОНКУРСА ЗА 8. ДРИНСКЕ КЊИЖЕВНЕ СУСРЕТЕ 2024

ОСМИ ДРИНСКИ КЊИЖЕВНИ СУСРЕТИ, 2024.

 

Резултати књижевног конкурса у категорији необјављена збирка песама

 

Као и претходних година и овогодишњи књижевни конкурс „Дринских књижевних сусрета“ изазвао је велико интересовање, нарочито у категорији необјављених песничких рукописа, у којој их  је, традиционално, стигло више од стотину.

Жири у саставу Миладин Берић, Жељка Аврић  и Јасна Миленовић, имао је тежак задатак да између тридесетак рукописа у ширем избору, који су се од осталих издвојили својим квалитетом, изабере најбоље.

 

Одлука жирија:

 

НАГРАДЕ:

 

• „ОГЊЕНИ БОЖУРИ“ шифра Жар, аутор Александар М. Арсенијевић, Београд
• „СРЦЕВИДАЦ“ шифра Градина, ауторка Александра Мишић, Чачак
• „БОЈА НАДЕ“ шифра Каменица, аутор Новица Телебак Тени, Требиње

 

ПОХВАЛЕ:

 

• „ГРЕДА“ шифра Јасика, аутор Бранимир Радовић Бато, Фоча
• „НЕБЕСКОЈ СРБИЈИ“ шифра Вуков до, аутор Жарко Бојић, Подгорица
• „ПУТ У САМИЦУ“ шифра Курсула, ауторка Љиљана Ђурђевић Стојковић, Београд
• „БЕТЕЛ“ шифра Бетел, ауторка Марија Вуловић, Чајетина
• „СНОВИ И НИШТЕЊА“ шифра Ашиков гроб, ауторка Марина Николић, Шабац
• „КОШУЉА УСУДА“ шифра Вилин луг, ауторка Јелена Гавриловић, Београд
• „ЗА(Ш)ТО“  шифра Хана, ауторка Сања Радуловић, Добој
• „НЕСКОЛ“ шифра  Нескол, ауторка Емилија Чолак, Београд
• „СВЕТА МАТРОНА МОСКОВСКА“ шифра Анастасија, ауторка Сузана Теофиловић, Добој

ПРЕПОРУКЕ ЗА ОБЈАВЉИВАЊЕ:

• „ИЗМЕЂУ НИШТА И НЕШТО“ шифра У туђем загрљају, ауторка Милојка Бандука Јововић,  Подгорица

„ЗАШТО НИСИ СЛУШАЛА БАБУ“ шифра Ловор, вишња, ауторка Милена Станојевић, Београд

• „ИЗ РАСКРВАВЉЕНОГ СРЦА“ шифра Талита куми, ауторка Драгана Албијанић, Суботица
• „БАЛАДА О ЧОВЈЕКУ“  шифра Ружински, аутор Горан Дошен, Београд
• „БЕЗ ПАМЕТНОГ НАСЛОВА“ шифра Ход празнином, аутор Владимир Радовановић, Чачак

 

 

ОБРАЗЛОЖЕЊА

Првонаграђени рукопис „Огњени божури“ (шифра Жар), аутора Александра М. Арсенијевића, издвојио се својим концептом, свјежином, те необичним и оригиналним поетским опсервацијама на патриотске и духовне теме.

Збирка „Огњени божури“, час у бијелом, час у везаном стиху, а час у духу народне десетерачке епске поезије, представља мозаик српског страдања који почиње причешћем у Самодрежи а завршава посљедњим српским несрећама иза којих остаје нада да још увијек све није изгубљено (Док се не изгубимо – није све изгубљено! Док нам га грабе мрзитељски – још увек наше је). Живописним језиком, мање познатим, а у неким случајевима и оригиналним кованицама, језиком у складу са временом,  личношћу или догађајем о коме се пјева (Сејеш не зрнад но искре што зачињу чудо, и зубате ускличнике што расту у војску, која се множи из ништења), аутор нам дочарава оно вријеме и оне дилеме које су остале закључане дубоко у небеском плаветнилу.

У центру пјевања стоји Косово за кога горе огњени божури, које је персонификација и свих наших других Косова која пламте истим сјајем. Аутор својим „Огњеним божурима“ плови кроз вријеме, остављајући траг и запис о јединственом српском усуду никада довољно опјеваном, освјетљавајући пут будућим генерацијама. На крају, у складу са оним чувеним, није све пропало, кад пропало све је, Рајка Петрова Нога, у посљедњој пјесми, „Милешевском благодарењу“, аутор се у виду молитве обраћа Бијелом анђелу (Плава слобода се прелива сунцем из твојих у наше зенице) у чије недремано око се уливају све наше наде, надајућу се небеском благодару…

 

Другонаграђени рукопис, „Срцевидац“ (шифра Градина) Александре Мишић је цјеловита и уједначена збирка пјесама претежно испјевана у слободном стиху, наоко лабаве структуре, без груписања пјесама у циклусе, али чврсто уланчаног специфичним и раскошним пјесничким језиком, који заслужује  посебно разматрање.

Рукопис „Срцевидац“ одликују тематско-мотивска разноврсност, исповиједна форма у првом лицу, понегдје у тону апострофирања, понегдје у мушком роду, а прије свега, богата и осебујна лексика из које издвајамо локализме и дијалектизме (нпр. надголубље, називи месеца марта), старе српске ријечи (достина) и сложенице (кривосудници, рђогризају, зверонаравије, распутица, злоходница). Учестали глаголи и понављања стиховима дају специфичну динамику.

„Срцевидац“ посједује изграђену поетику, вишеслојан је и вишезначан, са честом употребом метафора и симбола у свим заступљеним пјесничким врстама – мисаоној, љубавној, духовној; у пјесмама са старозавјетним мотивима, са мотивима из српске историје, народне традиције и православља; у пјесмама о унутрашњем свијету лирског субјекта који је у дослуху или расколу са оним што га окружује, о унутрашњем виду и свеопштој љубави према човјеку; у интимним пјесмама о љубави, младости, пролазности живота, у пјесмама о књижевним узорима. Мотиви солунске браће и ћирилице у пјесми Писмо гранају се у оду матерњем језику у пјесми Сабирање у векове векова. Рукопис се завршава једином римованом пјесмом, успјелим сонетом Каирос о човјековом (не)препознавању и (не)ухватљивости тренутка среће.

Своје стваралачко (пјесничко) опредељење и однос према језику уопште (матерњем – пјесничком), Александра Мишић потврђује стиховима пјесме Достина:

/ Сви Одисеји, Гилгамеши, Вронски // Нису завредили једног јединог минута чисте радости / У коме ископавам праву реч // И ни због ког жалила / Колико за једним јединим одбеглим изразом / И ни због чега радовала као кад га нађем и размрсим // Сва достина туге и зноја од мастила / Није завредила добре песме / Ако нисам свануће сачекала /

 

Трећенаграђени рукопис „Боја наде“ (шифра Каменица) аутора Новице Телебака Тенија, обједињује све оно што треба да буду идеје водиље „Дринских књижевних сусрета“ и овог књижевног конкурса, а то су родољубље и поетски одговор на изазове времена у којем живимо.

Држећи на свом поетском тасу духовне вриједности, традицију српског народа и епске слике недавних крвопролића,  супротстављене злу на другом тасу коме свакодневно сјведочимо, рукопис „Боја наде“ својим пјесничким дометима и савременим језиком којим је писан, успјешно је освојио те високо постављене циљеве, описавши круг од наше старине, до данас.

Рађању сви се радују / Али само мајку боли / каже пјесник. Ова збирка израсла је из великог бола преображеног у стихове, у којима ће читаоци лако препознати и дјелиће својих живота, али и времена којем смо били савременици.

 

 

 

ЖИРИ:

 

Миладин Берић, предсједник

Жељка Аврић, члан

Јасна Миленовић, члан

 

 

 

Резултати књижевног конкурса у категорији збирка прича

Након детаљног ишчитавања 37 приспјелих рукописа, жири у саставу Димитрије Буквић, Валентина Новковић и Дејан Спасојевић донио је одлуку да награди следеће збирке прича:

Прва награда додјељује се рукопису „Онај који није био ту“ – шифра Калеидоскоп, аутор Тихомир Стевановић

Другу награду равноправно дијеле збирке „Путовање по киши“ – шифра Три седмице, аутор Михајло Орловић и „Нешто лоше у нама“ – шифра Хипнос, аутор Ненад Митровић.

Трећу награду равноправно дијеле рукописи „Ноћ кад је горела ћуприја“ – шифра Кан, аутор Александар Стојановић и „Калафонијум“ – шифра Маги, магија, аутор Боривоје Симић

 

Осим награда, одлучено је и да следећи рукописи добију похвале жирија:

„Збрда здола“ – шифра Повуци-потегни, аутор Милан Пантић

„Своја кожа у туђем руху“ – шифра Астор, ауторка Радосанка Ковачевић Шевкушић

„Приче из Ђурисела“ – шифра Рођен за мускетара, аутор Александар Илић

„Туђе небо“ – шифра Сунчица, ауторка Радмила Војиновић

„Зимничари“ – шифра Златнив(ит)ез58, аутор Ненад Ж.Милошевић

„Плетиља“ –  шифра Плетиља, ауторка Драгана Мрђа

„Кратке приче“ – шифра Бубамара, ауторка Наташа Милић„

Незаборави (не заборави)“ – шифра Незаборави, ауторка  Снежана Кезовић

 

Жири је такође одлучио да из конкуренције изузме два рукописа и додијели им засебна жанровска признања:

„Вапај за лађом спасења“ – шифра Отац Тадеј, аутор Синиша Ристић Лаолац (признање за публицистику)

„Доста приче“ – шифра Романија, аутор Александар Чотрић (признање за сатиру)

 

 

 

О Б Р А З Л О Ж Е Њ А

 

ПРВА НАГРАДА

 

„Онај који није био ту“ – Тихомир Стевановић

 

Стевановићев рукопис је за нијансу књижевно комплетнији у односу на конкуренте. Збирка садржи једанаест прича о борби и ескапизму „малих“ људи који су угрожени, презрени или одбачени од система. Приповијетке карактеришу јасно полазиште, исходиште и фокус, истанчан осјећај за драматургију и детаљ, увјерљива историчност и динамичност дијалога и радње. Успјешно смештајући приче у различите временско-просторне контексте, Стевановић с лакоћом барата обиљем наративних стратегија – од смјеле и успјеле примене „приче у причи“ (прича Умирања Ивана Бабејића), преко епистоларне форме – Писма о писму, дијалошког наратива – Густав, до сказа – Онај који није био ту. Насловна приповијетка која затвара збирку, представља завршни крешендо цјелине рукописа и без претјеривања се може назвати антологијском. У збирци су видљиви и бројни књижевни утицаји, међу којима су Пекић и „црни талас“ (рана дјела Милисава Савића и Драгослава Михаиловића). Наравно, није реч о опонашању наведених великана – исправније је рећи да се ауторово читалачко искуство на здрав начин поткрало Стевановићу приликом писања ове књиге и тиме, само наизглед парадоксално, издигло и додатно уобличило особеност његовог „писма“.

 

ДРУГА НАГРАДА

 

„Путовање по киши“ – Михајло Орловић

Фикционални свијет Орловићеве збирке спаја крајности села и града, које аутор повезује тематизовањем наличја руралног и урбаног, оличеног у људским страховима, усамљености и спорадичној довитљивости да се отуђење превлада. Приче с елементима сеоских кажа о вукодлацима, дјеци-утварама и другим натприродним бићима, преплићу се с наративима смјештеним у „рационално“ урбано окружење. Важну улогу аутор придаје мистичним и фантастичким елементима, сновиђењима и сновима, а кроз приче провијавају крепка иронија, бенигни песимизам и софистицирана сировост. Збирку чине 24 приче, блискије short story поджанру него „класичним“ приповијеткама, у којима аутор показује изузетан осјећај за дозирање радње. Орловић није склон опсесивном расписивању, напротив – он одлично зна када би требало ставити тачку на дијалог, опис или целу причу. Кад је ријеч о завршецима, они се у духу поджанра најчешће заснивају на преокрету или на „отвореном крају“, који Орловић успјешно демонстрира тако да прича није недовршена, већ позива читаоца да је домашта.

„Нешто лоше у нама“ – Ненад Митровић

Мада се доминантно служи матрицама хорора, Митровићево завидно стваралачко умијеће надилази жанрове и спада у опште обрасце квалитетне приповиједне прозе. Сачињена од седам прича чија се појединачна дужина мјери десетинама страна, збирка се одликује успјешним и динамичним вођењем наратива. Митровић задивљујуће кормила реченицом тако да се ниједног тренутка не стиче осјећај прерасписаности и „празног хода“. За то су заслужна и бројна стилска средства којима прибјегава: одлични „резови“ у комбиновању главне радње и флешбекови, изузетна психологизација ликова дата кроз представљање а не кроз препричавање, промишљена употреба елемената хорора на трагу “Књига крви” Клајва Баркера, али и фантастике, па и дистопије (“Децоубица”) и употреба двоструког обрта који додатним преокретом изневјерава ризик предвидивости (“Посебно место”). Већина приповиједака је смештена у (југо)источну Србију, што радњи даје локални колорит, а присутни су и спорадични, суптилни интертекстуални књижевни омажи попут парафразе пасуса из „Дневника“ Чарлса Буковског у причи „Бакарни човек“.

 

ТРЕЋА НАГРАДА

 

„Ноћ кад је горела ћуприја“ – Александар Стојановић

Најсажетији опис четрнаест прича ове збирке би, у духу наднаслова некадашњих новинских рубрика, могао да гласи „о људима и ћудима“. И није та алузија случајна: иако несумњиво књижевни текст, Стојановићева збирка је писана стилом репортажа, биљешки, цртица, козерија и других данас готово ишчезлих журналистичких жанрова. Ове приче са изразитим дескриптивним набојем одликују разбарушена, али стрпљиво грађена, атмосферична реченица и поигравање с наративним фокусом који се непрестано премјешта с описа на ликове и обратно. Та приповиједна техника је изнијета до раскошности у насловној и централној причи рукописа, уједно ауторовој посвети Андрићу. Тематско језгро чине судбине локалних (анти)хероја о којима колају легенде и митови, било да је радња смештена у пијачну биртију усред Лесковца или у бетонско гротло Београда („огромне, распојасане, неотесане и преко мере и смисла ужурбане касабе“).

 

„Калафонијум“ – Боривоје Симић

 

Полазећи од конкретног историјског хронотопа (Сарајево деведесетих година), Симић се бави судбинама људи који су туђом вољом поринути у ратни ужас. Његови ликови и у најјезивијим околностима, можда и радије од живота, теже очувању достојанства, емоција и успомена, без којих смо сви ионако мртви. Као што калафонијум омогућава да гудало глатко клизи по жицама виолончела, без шума и шкрипе, тако и Симићеви јунаци трагају за смислом како би макар симболички отклонили буку и тутњаву оружја и граната. Симић фикционализује рат огољеном и синкопираном синтаксом која доприноси тензичности, разборитом употребом еротичности и метафором музике чија се хармоничност супротставља какофонији хаубица и бомби у причама „Калафонијум“ и „Сан о грамофону“. Ове две приповетке уједно разматрају и „нови“, послијератни свијет, у којем након преживјелих опсада и бомбардовања људи морају да воде личне ратове против „мирнодопских“ ала и баука – деложације, пљачкашке приватизације, страначког запошљавања. Ова књига не пати од „вишка стварности“, нити је ријеч о причама безнађа, песимизма и апатије, већ о рукопису који слави живот и воли човјека, упркос свему па и њему самом.

 

 

ЗАСЕБНА ПРИЗНАЊА

 

„Вапај за лађом спасења“ –  Синиша Ристић Лаолац

(признање за публицистику)

 

Иако је стигао на конкурс за збирку прича, Ристићев рукопис није приповиједна проза, али јесте квалитетно публицистичко дјело. Пишући о својим сусретима с оцем Тадејем, аутор из личног угла разматра ријечи и поруке великог православног мислиоца. Будући да је био у прилици да у много наврата непосредно разговара с овим духовником, Ристић је исписао књигу коју, осим теолошких и онтолошких  разматрања, одликује и ексклузивност.

„Доста приче“ – Александар Чотрић

(признање за сатиру)

 

Већ у поднаслову, аутор је овај рукопис дефинисао као збирку хумористичко-сатиричних прича. Упркос томе што хумореска увелико ишчезава са новинских страна на којима је својевремено започела живот, Чотрић као један од наших најпознатијих афористичара деценијама истрајава у његовању овог жанра. То је случај и са овом збирком која садржи више од сто прича у којима аутор на сатиричан начин критикује све аспекте наше савремене свакодневице.

У Београду, августа 2024.

Димитрије Буквић, председник жирија за збирке прича

 

 

 

 

Резултати књижевног конкурса у категорији за најбољи необјављени роман

 

Жири у саставу: Ђорђе Д.Сибиновић, мср Дајана Лазаревић и мср Невена Милосављевић,

збиром оцјена долази до следећих резултата конкуса за најбољи необјављени роман:

 

НАГРАДЕ

 

1. „СВИЦИ НА ТРЕМУ КУЋЕ МОГА ДЕДЕ“ шифра Златокоса, ауторка Зорица Тијанић
2. „МИМОХОД“ , шифра Белутак, ауторка Гордана Смуђа

„ПОКАЈНИК“ аутор Марко Д. Марковић

3. 3. „У КОЈЕ НЕБО ВЕРУЈЕШ“ шифра Пламен и машта, аутор Миленко Ивановић

    „НЕКА СМРТ САЧЕКА“ шифра Виктор,  аутор Велимир Савић

    „МАНИФЕСТАЦИЈЕ“ шифра Манифестације,  ауторка Чедна Радиновић Лукић

ПОХВАЛЕ:

 

„ПЛЕТЕЊЕ ОБЛАКА“  шифра Проштепано срце, аутор Александар Новаковић

„ПРОГОН И БОЛ“ шифра Агнец, аутор  Саша Тодоровић

„ИСТОРИЈА ЈЕДНЕ ЉУБАВИ“ шифра Ó Gente Da Minha Terra, аутор Живојин Ивковић

„ПИСМА КАПЕТАНА МАРКОВИЋА“ шифра Пустињски цвет, аутор Бојана Марковић

„ЛЕДЕНЕ ДУШЕ“ , ауторка Мелиха Миљевић

„ЧУВАРИ КЉУЧЕВА дијалог откривења – εραταποκρίσεις“ шифра Удрук, аутор Јанко Самоуковић

„САПУТНИЦИ“ шифра Ивањдан, аутор Зоран Момчиловић

„ОЖИЉЦИ НА ДУШИ“ шифра 0407, аутор  Јована Чебо

 

 

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ НАГРАДА

 

ПРВА НАГРАДА

“Свици на трему куће мога деде“  Зорице Тијанић

 

Књига је написана као исповиједна проза у првом лицу са изразитом мјером задржавања аутентичног и преводивог у универзално разумљиво. Прича о животу као путовању и неочекиваном преокрету, као о разрешењима изван могућности предвиђања и контроле, на граници разумне свијести о учешћу у догађајима, топлина и свјежина нарације сву опрост неочекиваних исхода ситуира у разумијевање као основно поље доживљаја текста. Великим дијелом поступак се ослања на понуђену размјену замишљеног дијалога артефаката из разних области духовности који сажимају оно што би наратив оптеретило као непотребно објашњење или сугестибилна легитимизација поенте, и читаоца активира у оживљавању општепознатих извора који живо комуницирају са садржајем. Хронологија тока и развоја приче траје онолико течно колико изненађења непосредних описа људске драме то дозвољавају и непрестано еквилибрирају судбину и епоху између онога што нам се дешава и нашег неминовног учешћа. Језик је на граници дневничке, епистоларне прецизности и економије саопштавања која јасном лакоћом доноси тешке и опоре истине. И наравно, беспријекорне симболике слике „дедине руке“. Нежно, тужно,  охрабрујуће.

 

 

ДРУГА НАГРАДА:

Књига „Мимоход“ Гордане Смуђа је написана оригиналним стилом. На мјестима препознавања наративног поступка, штиво успијева да очува аутентичност и извјесне сличности претвори у легитимно преузимање капацитета познатих рјешења у језику и литерарној грађи. Конструисани контекст достиже универзални карактер и ослобађа сиже локалних тропова и пристрасности из које се тешко излази. Честа замјена „трећег и првог лица“ у нарацији доприноси ефектима родног и сижејног сједињења прповедача и ликова без губитка прецизне изражајности у односу на позиције у тексту. Сведен и економичан језик отварају неслућене могућности придруживања читаоца отвореним модусима радње као и слободном формирању слика које у читању легитимно опстају захваљујући вешто изазаваном сензибилитету читаоца а не изричитој сугестији наратора. Од „егзистенцијализма до ентер књижевности“, фабула опстаје на граници самосвојне наративне супстанце отварајући могућност допричавања и слободног попуњавања намјерно остављених празнина у ефектном прескакању фабуле. Увођење љубавне фактуре у широки егзистенцијални хоризонт, пун драматичних искуствених налога, фокус из другог плана претвара у благонаклону сугестију остајући изван било каквог ауторског притиска, дискурзивности и унапред припремљеног плана поенте. Модерно, ефектно, убедљиво.

Роман „Покојник – Покајник“ Марка Д. Марковића је својеврстан повратак руском класицизму, што тематски, што стилски. Радња је смјештена у Петроград, с краја 19. вијека, гдје су и испреплетене необичне људске судбине. Покојник, уједно и Покајник, као упечатљиви лик ове приче, води нас на прилично жив и драматичан начин тајанственим, спиралним путем од пада до узнесења душе. Племенитост и покајање замјењују ужасан злочин и неосјетљивост. Доводи се у питање валидност људског суда и упућује се на промишљање о оном, вјечитом, Божјем суду. Уз прилично занимљиве заокрете и неочекиване догађаје, у овом роману се трага за истином људског бића, хтијења и жеља. То је борба за превагу доброте и истинољубља. Мач правдољубља и ријешености да се служи и послужи врховном Добру. То је вјековна и никад завршена борба између добра и зла.

 

ТРЕЋА НАГРАДА  :

Роман „У које небо верујеш“ Миленка Ивановића има наслов привлачи пажњу, зове на читање. Фантастика обилује романом, има доста имена, описа, треба усредсредити пажњу на читање. Машта је осебујна. Инспирисано како библијским причама, тако и богатом митологијом. Ова књига је у суштини самоспознаја и трагање за сопственим смислом.

Роман ,,Нека смрт сачека“ Велимира Савића је  занимљиво штиво, дневничко на моменте, кокетира са свјетском и српском књижевношћу. Историјски, животан. Разговара са читаоцем. Примјећује се лексичко богатство и зрелост у стилу.

Роман „Манифестације“ Чедне  Радиновић Лукић представља врхунски изазов преиспитивању положаја, мјеста и улоге прозе са једне стране, и један могући одговор новом значења романа у поступку његове апсолутне деконструкције, са друге. Наиме, као што се филозофија претворила у социологију а ова у приземне рапортне транскрипције чињеница стварности у идеологеме моћи, тако се и положај лирског субјекта који ствара о лирском субјекту о којем ствара, разградио у односу на традиционално разумијевање форме и садржине романескног резултата. Управо на граници препознатљивости и опстанка унутар догматичких узуса и онтолошке развалине „артиста и модела“, књига заснива легитимни стилски и поетски угао сажимања елемената романа у лабаву заједницу стања, догађаја и доживљаја, оригинално свједочећи да су онај који пише и онај о којем се пише, коначно изборили право на природну зајеницу опстанка на граници свијета и текста. Могућност препознавања жанрова, од лирске поетичности, есејистичке разуђености и ширине, до прецизне прозне минуциозности, књига широким захватом обједињавања форми сугерише романескни поступак као централно мјесто књижевности као можда најпозваније духовне прераде живота у доказ његовог стварног постојања, али и у легитимност претварања фиктивног свједочанства у нераскидиви дио посвједоченог. Храбро, осјећајно, постојано.

 

 

Најбољи необјављени рукопис у категорији стваралаштво за дјецу

 

Када је ријеч о радовима пристиглим за категорију „Најбољи необјављени рукопис – стваралаштво за дјецу“, а за конкурс који је расписан поводом 8. Дринских књижевних сусрета,  жири истиче јесте да је ове године подједнака заступљеност прозних и поетских рукописа за дјецу, али да су списатељице бројчано доминантније у односу на списатеље.

 

Ове године жири је радио у саставу: Гордана Влајић, замјеница предсједника Удружења књижевника Србије, Александра Михаиловић, замјеница предсједника Одбора за међународну сарадњу Удружења књижевника Србије и Вид Вукелић, респектални и награђивани књижевник из Бања Луке.

 

Након увида у пристигле радовe, жири је констатовао, да се – нажалост – и даље дешава да потенцијални учесници шаљу радове на начин који не одговара пропозицијама конкурса, па је због тога елиминисано чак шест радова: неки су пристигли са назнаком – за дјецу – а заправо су за одрасле, неки су послати „преломљени“, у форми припреме за штампу, са илустрацијама, у неодговарајућем фонту, неодговарајуће величине слова и тако даље.

 

Истовремено, од рукописа који су испуњавали све услове, жири је са посебним задовољством прочитао радове једногласно констатујући њихов висок литерарни ниво, али прије свега садржајну, односно тематску раскошност и љепоту и богатство језика. Посебно је драгоцјен повратак на теме које бисмо могли назвати универзалним и ванвременским добром, на теме које писци упућују дјеци за наук, васпитање, бољу будућност и у аманет. Отуда, због више вриједних рукописа, додијељене су једна прва, двије друге и двије треће награде, а чак осам рукописа добило је посебну похвалу жирија.

 

 

Радујемо се да објелоданимо лауреате 8. Дринских књижевних сусрета.

 

Похваљени рукописи:

 

11. 11. „Уживаћу овде, знам“, ауторке Вере Цветановић
12. 10. „Чудо крај људограда“, ауторке Аиде Шечић Незиревић
13. 9. „Чаробни свет“, ауторке Божице Везмар
14. 8. „Злаћани“, ауторке Слађане Андрић Павловић
15. 7. „У име љубави“, ауторке Наташе Радовић
16. 6. „Дневник удомљеног мачка“, ауторке Татјане Милановић
17. 5. „Десет Божјих заповести“, аутора Милана Софронића
18. „Збирка пјесама за дјецу“, ауторке Радмилe Шиник

 

Треће мјесто дијеле:

3. Светлана Гајић за „Збирку пјесама за дјецу“ и
4. Александра Чворовић за рукопис „Звјездана и вукодлак“

 

Добитници  друге награде:

2. Саша Савић, награђује се за збирку пјесама „Једна мрва у виду слова“ у којој, у једној од пјесама, у маниру радичевићевском, овако пјева дјеци: – Баш кад је тешко и безнадежно, / сачувај нешто мало и нежно, / сачувај мрву достојанства, / сачувај вредности небеског царства, / мрву поштења и мрву части, / из њих ће опет што-шта израсти, / честитост, љубав и доброта, / остаће вечна мрва живота.

 

2. Божидар Пешев за „Округло на ћоше“, за изванредну збирку пјесама у којој, поред осталог, најмлађим читаоцима даје и веома практичне савјете, као рецимо: „… За хватање неког слона / треба соли скоро тона. / Онда кренеш сасвим смело / посолиш му цело тело, / а највише реп и уши, / затим сурлу која њуши. / Све остало иде лако / ако умеш и знаш како.

 

Најбољи необјављени рукопис у категорији  стваралаштво за дјецу, за конкурс расписан поводом 8. Дринских књижевних сусрета је:

1. збирка пјесама „Кад сам био велики“, књижевника Милка Грбовића

 

Грбовић пише дуже од пола вијека и изузетно је поштовано књижевно перо. Аналитичан и када пише за дјецу и за одрасле, немилосрдан, али објективан у скенирању стварности, истанчано писмен уз једну препознатљивост: Милко Грбовић не воли високо да лети, па – док га чекамо да изађе – да објаснимо ту његову нељубав према висинама његовим стиховима из једне од пјесама из ове збирке: – „То морам да вам признам  сад / да будем пилот врло сам рад / ал превисоко цесте су њине / а мени баш није до висине. / Нити се озарим с усхићењем / на најнижу трешњу када се пењем (ни на столицу у остави ко тегле тако високо постави?!) / Док пилот шару небом везе ја се на земљи јежим од језе.“

У име чланова жирија, у име организатора 8. Дринских књижевних сусрета, у име  будућих читалаца, честитамо Милку Грбовићу и свим осталим добитницима овогодишњих признања и награда.

За жири осмих Дринских сусрета:

Гордана Влајић

 

 

Одржавање манифестације 8. Дрински књижевни сусрети планирано је за 7.септембар 2024.године  од 18 часова у Зворнику у великој  сали дома омладине.Гост вечери биће чувени пјесник Перо Зубац.

 

У име органиазтора

Дејан Спасојевић, дипл.правник

Главни и одговорни уредник