Р Е Ц Е Н З И Ј А
ЈЕДНА ПРИЧА О ПРЕСЕЉЕЊУ ПРЕДАКА
Тема овог романа , у 25 мањих поглавља, никако не припада у категорију великих сеоба народа, нити подсјећа на велике и митске миграције праисторијских племена и народа, које су се дешавале миленијума прије нас. У почетку су те миграције почињале из пренасељених плодних крајева у ненасељене крајеве (Индоевропска сеоба, Дорска и Јонска сеоба, Арапска сеоба у седмом вијеку; колонизација новооткривених континената.. ). Касније ће се јавити сеобе у обрнутом смјеру, тј. из пренасељених сиромашних, али здравих крајева у опустјеле плодне крајеве ( почев од упада Хуна у Европу 375. године, упада германских и словенских племена на простор Римског царства у 4 – 6 вијеку, долазак Бугара и Угара у 7. и 9. вијеку, чиме су ове велике и свеопште сеобе народа и завршене).
Међутим, мање миграције појединаца, појединаца, па и мањих братстава су константна појава на Западном Балкану ( па и другим дијеловима свијета ) која траје до данашњих дана, почев од „велике сеобе Срба“ из јужних крајева на простор Паноније 1690. и 1736. године преко бројних ратних привремених и трајних сеоба, па до оних скоро свакодневних сеоба.
Једно тако досељавање из Херцеговине на простор Горње Спрече романескно је описао Рајко Бошковић, потомак главне личности овог романа – досељеника Симе Шаренца. Пошто човјек скоро и да не посједује инстикт животиње, он се од памтивијека ослањао на усмено и неписано казивање ( традицију ), а касније и на писану књижевност. Када је писменост постала довољно раширена у Новом вијеку, човјек је смислио и крилатицу ( духовиту карактеристичну ријеч, или дужу мисао у широкој употреби) да „ оно што није записано – као да није ни постојало“. Као некад сеоске памтише и паметари што су усмено преносили усмено преносили потребна знања будућим генерацијама, тако и данас надахнути књижевници пишу о свему и свачему, тражећи читалачку публику којој намјеравају пренијети неке важне мисли и чињенице за које сматрају да не би требали пасти у заборав.
Повод за писање овог романеског штива су управо „Симине токе“ ( заштитини и украсни метални оков на грудима ) које је аутор изнадно запазио на сталној поставци музејске збирке у Зворнику. У аутору се појавило снажно надахнуће да покуша реконструисати давно прохујало вријеме кроз причу о досељавању његовог претка. Овај роман тако представља својеврсну допуну Рајковог историографског дјела „Старе куће“ ( Монографија породица Бошковић, Којић, Ђорђић и Шаренац у Горњој Спречи“) из 2009. године, и „ Монографије општине Осмаци“ из 2013. године. Иначе, од наведеног братства, Шаренац је међу првима , из околине Невесиња око 1740. године и Велико Шаренац у оближњи Угљевик, испод Јаблан града, од којег су данашње породице Симић, Марковић, Бојић ( Славе Лазаревдан ), као и уљези Видојевићи, Иван Марковић „ Стари Угљевик који нестаје“, Бијељина, 2006. године стр. 20, 81 – 88. Поменуто братство, Шаренац ( различито је од Шаранаца ), припада генетском роду Кресојевића и хаплогрупи R1а – ипсилон 144943 ( Генетско поријекло Срба Старе Херцеговине, Београд 2021, страна 127 ).
За разлику од животињског свијета коме је Бог подарио природно знање – инстикт, човјеку је дат разум и слобода да сам учи и одлучује. Инстикт се дефинише као природни унутрашњи нагон или побуда да се шта чини, односно предодређени дар својеврсних знања потребан за укупан живот разних животињских врста, по којем се понашају сви припадници те врсте, и универзалан је за све припаднике. Код бројних врста животиња постоји тај природни инстикт за миграцијама ( лат. сеоба, сељење). За људске миграције употребљава се грчки израз, метанастаза ( селидба, појединачно или групно пресељавање становништва ради промјене дотадашњег мјеста становања). Тако миграција настаје као последица економских, политичких или друштвених узрока, ратова и природног прираштаја становништва, а смјер кретања и сеобе назива се „ миграциона струја“, а редовна су појава и код некох животињских врста ( Мала енциклопедија „Просвета“ том 2, Београд 1986., страна 660.). За географски простор Западног Балкана најважнијеа ( људска ) миграциона струја је управо ова од планинских крајева Горњег Подриња и Стере Херцеговине ка Перипанонском ободу, и самм равницама Посавине и Паноније, те Шумадије и Поморавља.
Најбољи познавалац ових метанастазичких кретања становништва, Јован Цвијић издвојио је следеће миграционе токове: динарса, косовско – метохијска, вардарско – македонска струја, које су прешле Сави и Дунав, малисорска, дукађинска, струја Шкумбије и стрија Тоска. Услед тих сеоба знатно је измијењен и распоред народа на Балканском полуострву , а генерално гледано српски народ је помјерен из јужне области Епира, Тесалије, Македоније, Албаније, Косова и Метохије на сјеверније територије, „ због чега на Балкану готово да нема монолитних етничких група на једној географској територији потичу од једног претка ( стари родови и племена“). / Насеља и порекло становништва, САНУ…/.
У овом роману Рајка Бошковића описана је хипотетичка путања у доаељењу Симе Шаренца из древних Давидовића у Високој Херцеговини преко Загорја, Романије и висоравни Гласинца до нижих планина Динарског планинског система. Аутор покушава да оживи једно давно вријеме са описом материјалне и нематеријалне културе тог периода. У центру пажње је главни јунак Симо Шаренац који чини све што је до њега да би прехранио своју породицу, с обзиром на веома ограничен земљишни посјед у Херцеговини. Симин брат је већ нашао посједе на Гласиначкој висоравни, па је Симо ту налазио предах на путу до Горње Спрече гдје су му живјели други земљаци и саплеменици. Тамо би „ ишао на прехрану“, и као сезонски радник обављао би најтеже послове како би зарадио нешто новца и донио потребну храну за породицу у Херцеговини. Како се породица раширивала расле су потребе у храни, па је Симо одлучио, као и многи из тих крајева да се трајно пресели у опустјеле, али знатно плодније крајеве, преко двије стотине километара даље.
У роману је путем турског пљачкаша и насилника, Кахримана, је вјерно описана друштвена слика живота у оквиру Османског Царства, када су до крајњих граница издржљивости били нарушени међунационални односи, вјерске нетрпељивости и социјална правда. Хришћанска раја је овај период историје, не без разлога, означила једном ријечју „ робовање под Турцима“ што се у роману може запазити на много мјеста. Нарочито је добро описан ташњи илегални „покрет отпора“ са чувеном хајдучијом, гдје су сцене насиља и терора биле скоро свакодневна појава. У таквом амнијенту поједници би долазили и до својеврсног „ратног плијена“ који је често чуван кроз више покољења, и чак је често стицао обиљежја „породичне реликвеје“.
Једна таква реликвеја – „Симине токе“ наследио је Симо Шаренац од прадједа Стојана Кресојевића, који их задобио од турског пљачкаша и насилника Кахримана, којег је убио Петар Стојанов син јер му је напаствовао жену. Од његових девет синова силом прилика његов намлађи син, Андрија пређе на ислам и заснује породицу Авдића, које је име узео, а Стојан Кресојевић избјегне из Плаан и узме презиме, Шаренац, када се настани код другог бега испод планине, Липник, док је од једног му брата који је избјегао у Црну Гору настало братство Зимоњића, а од осталих Горњи и Доњи Давидовићи. Одавде је Симин брат одселио у Селиште на Гласинцу, а Симо је одлазио даље код Осмачког бега у Горњу Спречу гдје ће се касније трајно населити и оставити потомство до данашњих дана.
Роман обилује описом свакодневног живота, онако како Аутор доживљава и познаје тај период, те на тај начин даје млађим покољењима драгоцијене податке и својеврсна животна искуства. Аутор заступа мишљење да ни морална начела нису тада била иста као данас, јер је народ морао да се прилагођава суровим поступцима власторжаца и окупатора. Бошковић запажа: „ Крађа се у то вријеме није сматрала за велики гријех“, а „хајдуци нису увиек заноћили на једном мјесту, а тамо гдје су заноћили нису осванули“. Дакле „нужда закон мијења“ закључује Аутор што доказује кроз низ ситуација и примјера.
Велики дио романа посвећен је управо путовању од Горњих Давидовића до Горње Спрече (од 7.маја до 20. новембра путовао је само до Гласинца) негдје око 1828. гоне, па роман има и карактеристике својеврсног путописа. У кључним моментима су управо „Симине токе“ као породична реликвејауз помоћ којих он добија наклоност Осмачког бега и откупљује жељену површину земљишта на којем Шаренци започињу нову фазу егзистенције овог Братства.
Потомци Симе Шаренца данас живе разасути по свим континентима. Симине токе на крају завршавају у Музеју као општенародно добро као свједочанство о материјалној и духовној култури једног времена, па на тај начин додатно наглашавају упечатљиву симболику ове породичне реликвеје. Аутор је на тај начин спојио једно давно прохујало вријеме са садашњицом и још једном показао „ да сеоба има, али смтри, нема“ , бар у оном метафизичком смислу.
Бијељина, 30. децембар 2025.
Мр. Мирко Бабић
( Директор Музеја Сембеије у пензији)
