Из штампе је изашла драма “ МОЛИТВА И КЛЕТВА“ аутор Хаџи Иван Милановић, прота јасички

РЕЦЕНЗИЈА

Између љубави и мржње

Хаџи Иван Милановић: “Молитва и клетва”

Распад заједничке државе Јужних Словена покидао је многе породи-чне везе. То се најчешће дешавало у мјешовитим браковима. И прије самог распада Југославије није се благонаклоно гледало на бракове различитих вјера и нација, али се тешка срца толерисало. Једино је љубав понекад успи-јевала да побиједи међунационалну нетрпељивост која је све више прела-зила у ирационалну мржњу, нарочито почетком 90-тих година када је све слутило на рат. Долази и до мучног распада породичних гнијезда. Стара мр-жња се повампирила и немилосрдно рушила најсветија и најљепша људска осјећања. Мржња се дубоко укопала у људске умове и срца. Породични ра-скиди највише су погађали најмлађе, дјецу. Једну такву причу, која се ба-зира на истинитим догађајима, испричао нам је јасички прота Хаџи Иван Милановић кроз драмски приказ под насловом ,,Молитва и клетва“.

Никола Станковић се у Травнику заљубио у Марију. Љубав је била обострана, искрена и чиста, како само то љубав између двоје младих људи и може бити. Постојао је само један проблем, ирационална мржња Мари-јиног оца Фрање и брата Јосипа. Маријин отац није могао прихватити чиње-ницу да ће му зет бити Србин. Марија је заљубљена али и храбра дјевојка која се не одриче своје младалачке љубави. Удаје се за Николу и поред оче-вог и братовог негодовања, па чак и пријетњи. Велика љубав ускоро доноси нову срећу у животу Марије и Николе, рађа се син Петар. Драмски заплет ове приче и почиње плачом новорођенчета, Маријиног и Николиног сина Петра. Нажалост, срећа на Балкану не траје дуго, рат је поново посјетио бал-канске просторе. Маријин отац Фрањо и брат Јосип на препад отимају Ма-рију и Петра. И ту би се, можда, драма и завршила, али живот не воли тачку, признаје само зарез, односно наставак приче. Права љубав не умире. Мари-ја не заборавља Николу, који  се поново оженио, и тражи начина да се с њим сусретне након осамнаест година, заједно са сином Петром. Сусрет на граници између Босне и Србије, на ничијој земљи, дирљива је сцена сада већ средовјечних људи које је раставила мржња.

Главни дио приче је Петров долазак у очеву породицу. Осамнаесто-годишњи младић је збуњен. Његова збуњеност је производ одгоја дједа Фрање и ујака Јосипа који су немилосрдно покушавали да мржњу према оцу Николи и Србима пресаде и у Петрову главу и срце. Љубав и симпатије које доживљава Петар од очеве породице, стричева, породичних прија-теља, свешетеника Јове, дједа Милије и осталих у селу сасвим је другачија слика од оне која му је о Србима представљена у мајчиној породици. Дола-зак Петра у очеву породицу је велики догађај и за породицу Станковић и својеврсна, нажалост закашњела, побједа љубави над мржњом. Сав онај мутљаг који су са дна душе подигли рат и мржња, полако се повлачи и ус-тупа мјесто бистрој водотечној ријеци живота. Петар је будућност и једног и другог народа. Он је вијесник нове генерације која ће знати управљати сво-јим емоцијама у којима неће бити мутног талога. Да би разбистрио мутни талог, млади Петар истражује своје поријекло у црквеним књигама, које му љубазно уступа свештеник Јово. Вријеме у којем је рођен Петар, вријеме је безбожништва, ако нема Бога, онда је све дозвољено, ова велика мисао ру-ског писца Достојевског, нажалост раставила је Марију, Николу и сина им Петра. Не случајно, свештеник Јово на симболичан начин чита, управо, ро-ман Браћу Карамазов и тиме писац овог занимљивог драмског приказа свје-сно излаже свој умјетнички став. Хаџи Иван Милановић нам сугерише да је будућност и просперитет ових наших простора у рукама, неоптерећених мржњом, младих генерација. Петар ће то свакако бити јер је прошао пут на којем је наилазио на несхватљиву мржњу и, коначно, на љубав и разуми-јевање, захваљујући мајци Марији и оцу Николи који су одбацили мржњу и изборили се за љубљав.

Вељко Стамболија, књижевник