РЕЦЕНЗИЈА

 

НЕБЕСКИ СЈАЈ ХАЏИ ИВАНОВЕ ЛИРЕ

 

„О, како бих желео да сте сви песници! Без стваралачког надахнућа тешко је про- живети један једини дан како приличи хришћанину“, рекао је архимандрит Софроније (Сахаров).

Збирка песама „Исечак вечности“ јаси- чког проте хаџи Ивана Милановића је доказ да ко хоће да постане хришћанин најпре треба да постане песник, како је рекао Свети Порфирије Светогорац.

Љубав је језик његовог стварања и по- кретач његовог језика (Исечак вечности, Звезда Даница). Те песме су мале духовно- поетске шкољке пуне бисерја смисла и ле- поте. Свака је по једно киптаво врело чед- ности. Из њих веје благи поветарац Светога Духа. Оне су кадре да чудотворе у човековој души. Као да је само небо те песме одапело као стреле не би ли свако срце раниле љу- бављу Божјом.

Ова збирка је христочежњиво трагање кошуте-душе за Извором Воде Живе тј. Богом. Зато међу најбоље песме спадају баш оне упућене Богу (Кoшута, Трептај, Одсјај Љубави, Нектар Сунца, Оно време…).

То је молитвена поезија, а молитва је, заиста, језик Царства Небеског. „Кад песници изгубе веру онда ће доћи и смак света“, рекао је један мудрац. Истина, проти Ивану није на врху пера већ на дну срца. Његове су речи изнутра опточене вечно- шћу. Пазимо! Из њих као да нам говоре хиљаде његових предака. Чујмо их. Што је јасички Орфеј ближи коренима то је ближи звездама. Враћање коренима није закопавање у земљу већ пречица до небеса.

Стихови: „Христе, заносни. Сјаје помисли мојих, пламеном звезда што у оку сјаш…“ су толико свевремени, дубоки и све- човечански.

Човек не казује реч већ реч човека. Од малог до великог човека је много, а од великог до малог само једна реч. „Више вре- ди нечија једна реч но нечији цео век“, каже наш народ. Отац Иван нас подсећа на светињу људске речи и да човек вреди ко- лико и његова реч.

 

Срби су песнички народ, а песници вође народа, па ипак бити човек је веће него би- ти песник, а чојство је управо оно што по- злаћује ову поезију.

Савремена поезија је постала синоним за нешто нејасно, често заклон и за неписмено. Песма је престала да буде радост за читаоца. Понижава га својом нејасношћу и оптужује да јој није дорастао. Мањак свести се проглашава за вишак памети, а недостатак стида за предност и савршенство. Поезија оца Ивана је, супротно овоме, управо радост за читаоца и чуварка стида у нама, тог јединог сјаја који озарује људско лице, а стид ће по речима Андреја Тарковског „спасити свет“. „Кад нестане стида нестаће и света“, благовести пустињак лелићки, Свети Николај Жички.

Ова збирка је протин мали сузарник туге, али и радости. Читање ових песама је непрестано чишћење срца и повратак душе у чистоту.

„Питомо и мирно стање души даје се утехама химни“, каже Свети Василије Велики.

 

Читајући песме јасичког химнографа имате осећај као да вам је нежна небеска рука ставила коцку шећера у душу.

Те песме су најбољи васпитач за Литургију.

Прота Иван нам је доказао да Јасика можда јесте провинција у односу на Бео- град, али није у односу на небо.

Збирку нам поклања попут неке завет- не чудотворне иконе.

Хвала му.

 

Вукосав Илић, књижевник