У холу Основне школе „Свети Сава” у Зворнику, подршком афирмисаних књижевника, породице и пријатеља – средњошколаца, на симболичан начин, уметношћу писане речи генерацијски јаз је у трену препустио кормило приликама да се традиционална форма књижевног изражаја приближи публици, која је под бескрајним хоризонтом глобализације могла да премости континенте, а да не примети таленте и вредности у свом окружењу.
Представљање књиге „Поезија моје душе” аутора Божидара Симића, 10. јуна, пробудило нам је успавана чула да у стиховима седамнаестогодишњака поново уочимо бесмртне емоције, у које смо некада давно веровали, и осетимо сву снагу креативне енергије младости.
У програму су учествовали:
Издавачи: Дејан Спасојевић и Радосав Перић;
Лектор и рецензент: Професор Љиљана Ристановић;
Светлана Гајић, Председник КУД „Караџић” Лозница;
Мартина Томанић, етно појац;
Водитељ промоције била је Јелена Зекић Косановић.
– Првенац младог аутора је лирски дар са тако суптилним ритмом да би човјек запјевушио читајући ове пјесме.
——
У склопу завичајних пјесама, Божидар поентира подједнаку љубав према своја оба завичаја; једном, у којем се родио и другом, у којем је провео дјетињство. У неким пјесмама се наводи – „провео младост”. Није ријеткост да брже одрастају људи са „дуплим” завичајем.
——
Осим завичајних, присутне су и пјесме односа – према ближњима, према вјери и Богу, које, углавном, обилују оптимизмом. Но, нема пјесника који бар неку личну тугу не шапуће својој хартији као што се види у пјесми – „Пјесникова хартија”, са одличном поруком – Ако не схватате пјесника, покушајте да схватите оно о чему пјева.
Љиљана Ристановић
Далибор Крстић