АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
Nevena, u tvojim pesmama često se pominje ljubav, šta za tebe predstavlja reč ” ljubav”?
Nevena: U mojim pesmama često se provlači motiv ljubavi koja ide u rasponu od one telesne do božanske, od filie do samog agapea, kao najuzvišenijeg pojma ljubavi. Stari Grci su razlikovali nekoliko vrsta ljubavi:
– filia: princip prijateljske ljubavi, koju je razvio Aristotel;
– eros: ljubav usmerena prema čulnom, Platon ju je proširio i na ljubav prema lepoti i na samu ideju lepote;
– storge: ljubav prema porodici, među decom i roditeljima;
– ksenija: ljubav prema gostoprimstvu, gde bi gost bio zahvalan, a domaćin susretljiv i brižan;
– agape: kao ideal ljubavi, ona koja nadilazi sve pomenutе. Ljubav u najširem smislu te reči. Jedan ciklus pesama u zbirci naslovljen je pojmom agape, izvorno značenje te reči je ,,večera ljubavi”, ,,gozba ljubavi”, to je bio običaj zajedničkog deljenja hrane i pića i upražnjavali su ga rani Hrišćani, kao znak opšteg bratstva i ljubavi među ljudima. Ljubav, kao reč retko se može naći u mojim pesmama, osim sa negativnim prizvukom, kao npr.: Potrošena je ljubav kao lukovice u krtičnjacima… ili Ljubavi, udji u pesmu, neka mi već potrošena reč pohaba srce…
Ljubav kao ljubav svedena je na kliše, na materijalno i fizičko, te ja u svojim pesmama razotkrivam to novo poimanje ljubavi i težim da je vratim iskonskom… duhovnom. Možda upravo pomenutim ,,vrstama ljubavi”, ponajviše agapeu.
Kada čovek spoznaje istinsku ljubav i koliko vremena je potrebno da bi duša postalo plodno tlo za ljubav?
Nevena: Nisam sigurna mogu li odgovoriti sasvim uverljivo na ovo pitanje. Često navodim simboliku ,,Lestvice” Svetog Jovana Sinajskog, nastale po uzoru na Jakovljeve lestve. Na ,,Lestvici” sam diplomirala i dakako da su mi te duhovne pouke posebno prirasle za srce. Pomenuta ,, Lestvica” sastoji se od 30 stupnjeva ili 30 vrlina koje monah mora da predje da bi se upodobio Gospodu. S druge strane je prisutna misao i simbolika da je čoveku potrebno da doživi 30 godina starosti da bi postigao duhovnu i fizičku zrelost. Budući da sam ispunila taj ,,uslov”, mogla bih iz sopstvenog ugla nešto reći o duši i ljubavi. Ako mislimo na onu ljubav između muškarca i žene, ono što biva iskra u srcu, jeste misao kada u očima svoje voljene osobe vidite oči svoje budućnosti, vaše dece. Istinska i najuzvišenija je ljubav kada spoznate da ste takvu osobu čekali čitavog života. Neki imaju sreće da se sretnu sa svojom polovinom na vreme, a mnogi i zakasne. Do spoznaje je isto koliko do osećanja, kada se duša i ljubav udruže, te duhovnim vidom spoznate/prepoznate osobu sa kojom želite da delite radosti i nevolje budućeg života. Savremeni način života je umnogome promenio poglede na ljubav, ali onome ko sluša reč Gospodnju svako vreme je vreme ljubavi i poštovanja.
Nevena Milosavljević, pesnikinja
Šta za tebe predstavlja reč ”borba”?
Nevena: Borba – život. Gospod nije obećao da će nam ovozemaljski život biti lak, naprotiv, biće neprestana borba… sa sobom.
Koliko dugo vremena ti je trebalo da spoznaš snopove svetlosti?
Nevena: Ti snopovi svetlosti, pretpostavljam, da predstavljaju nadu… Još kao malena sam verovala u bolju budućnost. I kada posustanem u veri, sretnem dobrog čoveka i po meni se prospe blagodat. Dobar čovek na zemlji, to je telesni anđeo.
Šta je spasenje za jednog pesnika?
Nevena: Često citiram jednu misao Vladana Desnice: ,,Prava umetnost počinje tamo gde prestaje sujeta…”
Staviti važnost umetnosti ispred sopstvene.
Kada pesnik pobedi sujetu tada tek može spasiti sebe, a onda i svet.
Da li majčinstvo utiče na tvoje pesništvo?
Nevena: Verovatno da utiče, svaka moja reč je na neki način i moj trag u vremenu. Moram paziti kakve tragove ostavljam za sobom, može se sutra desiti da moja deca krenu putem njih. Ono što sejemo, to će nam i niknuti.
Kada bi poredila Nevenu pre i sada koje bi razlike uočila?
Nevena: Tih ,,Nevena pre” ima mnogo, ja ću samo pomenuti nekoliko.
Ako bi srela desetogodišnju Nevenu i pitala je ko želi biti kada odraste, rekla bi ti da želi da piše knjige, kakve i zašto, još nije sigurna. Želela bi da se svi ljudi vole, da više ne bude ratova i mržnje. Sresti Nevenu sa 16 godina, rekla bi da želi da bude srpski Šekspir, da je poezija smisao života, isto koliko i priroda. Nevena od 19 godina je upisala književnost, a potom se zainteresovala za monaštvo, te je želela pisati ,,Molitve na jezeru” i tihovati na nekom svetom mestu. Nevena sa 25 godina zaboravila je na poeziju, želela je položiti još tih nekoliko ispita i konačno odspavati nekoliko sati, otići na plažu bez knjiga i uživati sa sinom, bez brige o ispitnim rokovima. Želela je odmoriti od književnosti, isto kao što je nekoliko godina pre upisala Poljoprivredni fakultet.
Nevena sa 30 godina… uskoro će imati diplomu master studija, ima još jednog sina, ima svoju knjigu, mnoštvo aktivnosti na polju književnosti i živi za sve navedeno. Ali nema više tu vedrinu, nema više poverenje u ljude kao ranije, i sve manje se zacrveni i postidi. Teži ka povratku sebi, teži biti ona desetogodišnja Nevena. Na dobrom je putu. Poželite joj da istraje.
Postoji jedna milostiva, božanska nit koja vezuje tvoje pesme u jednu celinu. Da li si ti blagovesnica drugačijeg vremena ili nas podsećaš na lično vreme koje je prošlo?
Nevena: Hvala ti na tome ,, milostiva i božanska”! Da, može biti da je i milostiva, jer ako je božanska, mora biti i milostiva, kao sam Gospod. Ta nit je istočnik, Gospodnja reč kojom stvori zemlju i nebo, a potom i nas. Volela bih živeti u vremenu gde je čast važnija od izgleda, gde je vera važnija od večere, gde je porodica važnija od karijere. Da kolevke budu pune, a bolnice prazne. Da sused bude kao član porodice, da majka i otac budu poštovani i da se deca opet igraju na ulici. Da se u hramovima i svetinjama srećemo češće nego u kafani. Da nam svaki čovek na svetu bude kao brat, a svaka žena kao sestra. Da niko ne umire od gladi, ali ni od sitosti. Ako toga nema, ja onda ne živim u ovom vremenu! Jesam li vesnica novih vremena, ne znam. Ali ono što znam i ono što imam je nada, nada da jednom može biti tako. U mnogim pesmama sam pisala o tome, posebno u pesmi ,,Videti svet mojim očima”. A on upravo izgleda tako i možeš me razumeti samo ,,ako pogledaš svet mojim očima…”
Da li se oseća gubitak vere kod mladih ljudi?
Nevena: Mene plaši gubitak pojma o moralnom i nemoralnom. Svi pričaju o toj nekoj ,,novoj normalnosti”, te se i pojam vere promenio. Nekada je bilo nezamislivo mnogo toga što je danas ,,normalno” i poželjno. Zašto je starija generacija zaćutala pred ovim promenama?
Reci nam nešto više o tvojoj zbirci poezije ‘’Istočnik’’.
Nevena: Zbirka ,,Istočnik” je u rukopisu postojala oko 4 godine, promenila je nekoliko naslova i gotovo posve raspored i strukturu pesama. Stalno sam je doterivala, uređivala, menjala, nikad zadovoljna posve, pa i sada nađem zamerke. Ali, ono u šta sam sve više sigurna je da nisam pogrešila što sam toliko čekala da je konačno objavim. Što se tiče samog naslova, to je često pitanje oko značenja pojma istočnik i šta za mene predstavlja isti. Etimološki neka od značenja istočnika su: izvor, praizvor, ishodište, vrelo, matica, materija, prauzrok, pramaterija, od koje je nastao čovek i sve u njemu i oko njega. Istočnik je Otac, Sin, Sveti duh, tri lica Božija. Neki od naslova ciklusa su već pomenuti ,,Agape”, zatim ,,Getsimanski vrt”, ,,Krug”, ,,Trnova lestvica”, ,,Put suza”, ,,Sinajska gora”, ,,Poslednji Faust”. Hrišćanska simbolika je već iz samih naslova očigledna, od Getsimanskog vrta u Jerusalimu, gde je Hristos obitavao sa apostolima, a potom u istom tom vrtu za 30 srebrnjaka Juda je izdao Hrista. Zatim Danteovi krugovi pakla i mnoštvo simbolike iz ,,Apokalipse”, ,,Lestvice” Svetog Jovana Sinajskog, Geteovog ,,Fausta”, koji simbolizuje čoveka koji je u neprestanom iskušenju od Satane. Zatim Sinajska gora, mesto gde je Mojsije po predanju primio Deset Božijih zapovesti, Put suza, Hristov put ka Golgoti. Svaki detalj je bitan za razumevanje poezije, znam da je nemoguće da ih čitaoci sve otkriju i shvate na određeni način. Zapravo, to i nije bio cilj knjige, namera je da se čitalac prepozna i shvati na sopstveni način i po sopstvenom bilu, jer poezija treba biti ogledalo naše duše, pisana sa težnjom da otkrije želje, strahove i tajne, da otkrije rane, a potom da ih isceli
Kako se nosiš sa pesničkim kritikama? Tačno li je da više volimo da kritikujemo nego da hvalimo?
Nevena: Nisam se još susrela sa oštrim kritikama. Bilo je konstruktivnih, često uvaženih, nekada i zlonamernih. Ali, daleko više je podrške i lepih komentara. Barem meni rečenih. Uvek ima i onih ,,iza leđa”, a takve tamo i trebaju ostati. Cenim iskrenost, prepoznajem nameru. Kod mene je ipak sasvim obrnuto, čini mi se da ljudi zaista žele da pohvale, da podrže i budu deo svega čega se poduhvatim. Možda je i do mene same, uvek sam se trudila da svima pomognem, da ih podržim, a onda zauzvrat bi moralo da mi se dešava isto. I dešava se.
Tri pesme Nevene Milosavljević
Agape
Ljubavi,
gledaj kroz mene
i ne slušaj me.
Putevi i raskršća, Gordijev su čvor…
Кuda se slivaju magistrale,
kuda idemo vezanih očiju?
Gde su nam cilj i ishodište?
Ljubavi, ti si Orion mog zimskog neba,
ja više ne hodim zemljom
i nisam rob vremena,
za mene su časovničari izumrle zanatlije.
Ne bojim se Zevsovih pasa,
meni i Grifon pred noge dolazi.
Ljubavi,
nisam prezreo tu reč,
iako mi je s njom već pohabana pesma,
iako mi nagriza stihove kao besni pacov,
samousudom otrovan.
Slušao sam o lepoti getsimanske ruže,
ali je nisam spoznao.
Valjda više volim da sanjarim, nego da gledam.
Tako sam i tebe odsanjario,
pa si isuviše stvarna, nedodirna.
Agape,
znamo se već dugo,
ali ti nisi obaveštena.
Negde su se susreti izmaštali,
a ti si spavala nemirnim snom.
I možda je vreme da se otkrijemo pred sobom,
ne bežeći od nagote i ogledala.
Volim te takvu, svu obojenu,
stopljenu s dugom na prozoru mog sna,
gledaš negde u bezdanje
i ne čuješ buncanje ovog ludaka.
Agape,
već zvučiš punotom mog prezira.
Prezirem što su vekovi umirali bez nas!
Prezirem sutone i sumrake!
Sve ono što tone i mrači,
ne ostavljajući vremena za dah!
Prezirem nemoć jezika
da imenujem tvoje postojanje,
koje se u mojoj večnosti osipa!
Agape,
jedan me put tebi vodio,
na njemu Svetlonoša ‒ Bog,
koji te prikaza meni,
kao Кonstantinu Časni krst,
pa otad hodam k tebi, unazad…
Još samo u Boga i Golgotu verujem!
Sve su varke ovog sveta kao četiri jahača,
sve su strasti ovog sveta zlo seme,
a naša srca plodno tle za koje se im klica hvata.
Ljubavi…
Uđi u pesmu,
neka mi već potrošena reč pohaba srce!
Slovo ljubavi
Između nas je Veliki kanjon
i olujna noć. Aqua alta…
Memljive zidine
što udišu gat i lome val.
Hiljade golubova sleću na trg Svetog Marka,
oblaci straže nad Marijinom kupolom.
A ti me gledaš sa one strane molitve,
gde dopiru samo odricanja.
Između nas je Zid plača,
Getsimanski vrt, Put suza.
Horovi heruvima u zlatnoj odeždi,
liturgijski zvon: Aliluja!
Sinajska gora i plameni oganj
iz kupinovog žbuna,
što Mojsiju Gospoda nesagorivo prokaza.
A ti me gledaš zemaljskim očima,
što bespravno sude i presuđuju.
Između nas je Plava grobnica,
ostrvo Кerkira i sasud kiparski.
Gde Sveti Spiridon s mačem u ruci,
potapa lađe Agarjana,
i telo bestruležno njegovo mirotoči.
Gore limunova i retki cvetovi,
što niču iz lobanja solunskih junaka.
A ti me gledaš malodušno,
zlopamtivši samo sopstvene zablude.
Između nas su carski vrtovi,
japanske trešnje i viseći mostovi,
jezera iz kojih šušte lokvanji;
Paravani, gejše i samouki ratnici,
pirinčana i polja šećerne trske.
I zov monaha s neprohodnih planina,
što žive od sunčeve svetlosti,
ogrnuti samo mudrošću života.
A ti me gledaš kao grešku,
koja se ni u nagoveštaju desila nije.
Između nas su reke, brda i pustinje,
stepe i prašume, slapovi vodopada,
što stene dobrovoljno gone u smrt.
Okeanski visovi i morske panorame,
bakreni zalasci, što po nebeskom platnu
iz pehara posipaju sunčevu krv.
Između nas su čudesa zemlje i milostivi Bog.
A ti me gledaš bez sluha,
do tebe ne dopiru moje molitve.
Ali njina te blagodat celiva.
Кo sam
Zašto u toj ulici tražim zimsko srce,
jednu ljubav trena leptirovog leta,
poljupca magle i pogled iz sna, duboko u noć?
I mrzim i volim tu stanicu vozova,
ponekad, ne sama, još prošetam njom.
I uđem u voz, iz kog se jasnije vidi onaj
kutak, gde su se nežnosti spoznale kasno.
Ne volim i volim da dođem u to mesto,
gde ljudi mi znaju sve boje nesreće.
Ovde sam ratnica, samoživnik i panter,
sve što u sebi ima nijansu crne.
Ovde sam otpadnik, ponos ili prezir,
kako s koje strane vetar se nadnese
nad bezdan nepostojanja mog.
A volim da dođem u to mesto,
gde izgubljeno nikad neće biti nađeno,
gde još hladni ljudi toplo pozdravljaju
i melem s usana im se i u srce stoči,
pa ih ugreje, pa me ugreje…
Volim to mesto, jer me podseti na to
‒ ko sam, ko ću biti i ko sam bila.
