У припреми књига о Предрагу Пелемишу под називом “НАШ ПЕЂА“ аутора Рајка Бошковића

Рецензија за књигу ,,Наш Пеђа” аутора Рајка Бошковића

,,Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити!”
Петар II Петровић Његош

Припала ми је изузетна част да напишем неколико редова у прилог књиге коју припремамо за штампу и објављивање. Написати једно биографско дјело није баш лако, јер су биографије написане углавном на основу казивања о некоме, или из личног познанства биографа са особом о којој пише. Мислим да се она не може никад написати потпуно свеобухватно и тачно, а да се не пропусти неки детаљ из живота личности о којој се пише, који би такође требало да се нађе у књизи. О многим људима су написане биографије, а неки моћници су имали свог личног биографа, који је записивао најважније чињенице из живота. Практично, они су је свакодневно или бар повремено писали, иако је она у стварности објављивана тек након његове смрти. Без обзира што су били стално у току догађаја, ниједан биограф није могао у потпуности написати све о ономе о којем је писао. Ако ништа друго, није могао
пронићи у мисли, тајне жеље и неиспуњене снове и слично, али је важно да ништа битно што је карактерисало ту личност не буде изостављено.
По прочитаној биографији Предрага Пелемиша, прво што се намеће као закључак, а што је и сам аутор, Рајко Бошковић истакао, лако је примијетити да се ради о изузетно добром чојвеку, добротвору који се ријетко рађа. Аутор изражава наду да ће се у будућности појавити неки нови Пеђа, који ће својом хуманошћу заслужити поштовање, не само околине у којој је рођен, него и далеко шире. И то, не као политичар, који често служећи се свим и свачим стиче код неких популарност, а код неких негативне емоције, него као човјек који ће у свако доба дана и ноћи, не гледајући какво је вријеме напољу, показати спремност да нахрани гладног, напоји жедног, склони бескућника, без обзира о коме се радило. Пеђа, као дијете носиоца Партизанске споменице 1941. године и као унук солунског добровољца, могао се другачије понашати, као многи други, бити охол и с висине гледати на остале, али он то није чино, јер није био тако васпитан. Као мали дјечак дијелио је судбину остале дјеце из комшилука са којом се играо, чувао стоку и доприносио домаћинству у складу са својим могућностима. У току свог одрастања Пеђа се није издвајао од остале дјеце, него се с њима играо по ливадама, поред потока свог дјетињства. Израставши у младића показао је свој раскошни таленат у спорту (фудбал), а поготово у КУД-у, кад је у питању фолклор, у чему је био ненадмашан. Његове врлине и изразита љепота довеле су га до једне од најљепших дјевојака, чији је отац био изузетно богат, али је као такав тражио прилику да ћерку уда за сина чији је отац био богат као и он. Но, показало се, као до тада небројено пута, да истрајност и љубав побјеђују предрасуде, што је у животу Пеђе, као и уопште, најважније. Кад има љубави, биће свега што је потребно и више од тога. Пеђа је многима помагао. Народним језиком имао је „меко” срце, те није могао а да не помогне сиромаху, покрене акције уз помоћ себи сличних, најприје у довођењу питке воде у село, и центар мјесне заједнице, онда изградњу путева, како сеоских, тако и оног који ће крај спојити са магистралним. Како рече један од оних из његовог најужег окружења: „На његовој признаници увијек је био број 1”. Хуманитарни рад и рад у друштвено-политичким организацијама на унапређењу услова живота, допринијели су да буде вишеструко награђиван и одликован, не само на локалном, него и на државном нивоу, што мало ко у свом животу успије. Оно што такође не може остати незапажено, читајући ову биографију, је да су почевши од Пеђиног дједа Петра, оца Радивоја, њега, синова Дана, Брана и Петра, сви имали среће да пронађу себи животну сапутницу, која ће им бити више од супруге. Оне су биле и остале стуб њиховог домаћинства, и свака је на свој начин дала свој пуни допринос да се углед породице Пелемиш увећа. Аутор је за њих рекао, изузимајући бабу Ђурђију, „да уста имају, а језика немају”, алудирајући на њихову скромност, уљудност и поштовање, не умањујући вриједност Ђурђије, која је имала све то, чак и ауторитет да је сви поштују и уважавају њено мишљење. То је алузија на њихову доброћудност, поштовање свих, а посебно свекра и свекрве, те прихватајући све као најрођеније. Посебно треба истаћи хвале вриједан гест Пеђиних синова, који су се одлучили да о њиховом оцу, који је то свакако заслужио, трајно остане забиљежена успомена писаном ријечју, јер сјећања блиједе, а успомене и зуб времена односе трагове.

На крају, морам истаћи ауторов пристанак и истрајност да напише ову књигу, јер се мало који писац одлучује да пише биографије, пошто ту нема слободе писања него се мора бити обазрив и у контакту са потомцима, те се консултовати са њима. Он, као признати књижевник, познат и на ширем нивоу, је вјешто, с подацима о Пеђи укомпоновао у књижевно дјело, како би биографија била што читљивија, а осим документарне имала и књижевну вриједност. Велики допринос спознаји Пеђиних заслуга и активности, које је за живота спроводио и њега као човјека, дали су и они који су га најбоље познавали, и који су с њим радили и градили родни крај, и чији искази се налазе у књизи. Све у свему када се узме у обзир, Пеђа не само да је заслужио да ова књига буде написана, него је заслужио и захвалност за све што је учинио за свој родни крај и све људе с којима се сусретао и којима је излазио у сусрет.
Пеђиним синовима хвала, што нису дозволи да се име њиховог оца заборави, а аутору честитам што се „ухватио у коштац” са овом темом, што је написао вриједно дјело, које искрено препоручујем читалачкој публици, а која ће спознати из овог биографског дјела о каквој је људској величини ријеч!

Дејан Спасојевић