Радост писања
Нећу рећи ништа ново ако кажем да песнике и писце повезује
једна те иста страст без које не би било нити једног књижевног дела.
Почне то у младости, та потреба да се млада личност искаже и
покаже, па онда полако, са годинама, то прерасте у жељу за
откривањем самога себе и друштвено историјског амбијента, када из
гомиле литерарних визија настаје једно целовито књижевно дело које,
после, називамо ауторовим именом. То се дешава када се писац већ
удобно сместио у ризницу националне књижевне баштине и постао
нека врста њених литерарних међаша. Тако то бива са оним писцима
који су се од младости своје одали овој врсти страсти па и цео живот
утрошили да би је на неки, мање или више успешан начин, утажили.
Душан Генц се са својом другом књигом приповедака представио
као аутор који се за сада не може убројати у ову групу, пре свега зато
што је почео да пише у годинама у којима професионални писци, бар
већина њих, полако своде своје књижевне рачуне, па или престају да
пишу, или у тренуцима посебног надахнућа остварују своја
најзначајнија дела. Пошто до позних шездесетих година свога живота
није ништа писао, Душан Генц се нашао на бескрајно широком,
нетакнутом пољу инспирације, без страха да би могао поновити тему
или мотив, и без потребе да их штеди и чува за нека друга и
плодоноснија времена. Све на шта би му поглед пао било је сачињено
од мноштва одличних и веома инспиративних повода да се зачне
приповетка и састави занимљива књижевна слика. Он није имао
рашта да експериментише и трага за новим, пошто му је све око њега
било и ново и изазовно. Отуда, у било шта да се загледа дуже од пар
минута, он ће наћи разлога да од тога што је видео исклеше малу
књижевну форму, кратку причу или цртицу, без амбиције да јој се
поново враћа, проширује је и улепшава. Као дечачић у продавници
играчака, он трчкара од једног до другог књижевног мотива, па се
може учинити да, још док се њиме бави, гради га и обликује, већ
нестрпљиво погледује на неки други, занимљивији и изазовнији.
Довољно је, на пример, да спази комшију који се труцка на таљигама
док иде на њиву да би „шпартао“ кукуруз, па да од те бизарне слике
очас склопи причу о чему и на који начин комшија размишља, и
развије читаву једну „психологију“ и људи и времена у којима су
живели. Или да, читајући неку сасвим небитну књигу, позајмљену из
библиотеке, наиђе на мрљу коју је неко некада оставио на белини
штампаног листа. Тешко да би обичан читалац застао и запитао се
откуда та мрља баш ту, те ко је и из којих разлога књигу баш на овај
начин обележио и издвојио је из милиона других књига које, ма какве
биле, сасвим сигурно неће имати баш такву мрљу и баш на тој
страници. То понирање у бесконачност могућности које се пред
човеком отварају, не само од момента када први пут, као новорођенче
заплаче, већ и када, на почетку сасвим обичног, досадног дана,
направи први корак након што устане из кревета, то непрегледно
мноштво токова којима живот може да крене без посебне најаве или
упозорења, били су и остали трајни Душан изазов. Он је одлучио да не
описује живот већ да му се чуди, диви и остаје запањен његовом
разноврсношћу. И што је иницијални призор обичнији и наизглед
неважнији, то је Душанова потреба да уђе у његову бит, да проникне у
суштину те обичности и већа и провокативнија. Шта је мотивисало
тамо некаквог Воју да свакога дана долази на железничку станици и
сачекује такозвани ђачки воз? Покушавајући да склопи разуман
одговор на то питање и признајући да то, ипак, није у стању јер је
живот исувише многострук и непредвидив да би се на било које
питање могло одговорити једним одговором, Душан ће нам насликати
сеоску железничку станицу, указујући чак и на оне детаље који би
промакли објективу фотоапарата. Поново ћу, као и у предговору првој
збирци његових приповедака, указати на, за мене тада неочекивано,
мајсторство у описивању пејзажа, било да га гради са неколико
снажних потеза литерарне четкице или пак минуциозно и пажљиво
исцртава, ситним графичким знацима.
Тај смисао за детаљ издваја Генца из мноштва других
књижевника почетника, који пате од робовања „општим местима“. У
Душановим причама сваки је амбијент веома јасно одређен, а сваки
тренутак који је вадио из својих визија блиске или далеке прошлости,
недвосмислено уткан у конкретно историјско време, бар у оној мери у
којој га већина читалаца доживљава. У том смислу Душан Генц је
склон и једној врсти демистификовања историјске прошлости сводећи
је на меру која би била најприближнија подударању са стварним
догађајима и стварним људима.
Због свега реченог, сматрам да је овом збирком приповедака
Душан Генц учинио још један искорак и да је одабрао пут којим ће,
