“Чекајући пјесму“- Дејан Спасојевић

• Предговор Недељко Попадић
• Рецензије : Невена Милосављевић, Аћим Тодоровић, Милица Миленковић, Проф др Миомир Милинковић
  

   Изузетно пријатно сам изненађен ноћас, над рукописом песама поете из Великог Зворника – Дејана Спасојевића. Дејан  Спасојевић се није дао завести модерном поезијом јер добро зна да модерна поезија не постоји. Или је добра или је лоша, небитно када је писана.  У већини песама негује класичну строфу, риму и пише онако како су писали стари, добри проверени мајстори пера.  Дејан се не држи само једне теме, што је добро.  Има родољубља у његовим стиховима у којима слави и свој народ и своју веру православну. Има дивних љубавних стихова у овој књизи. А какав би то песник био кад не би писао о љубави? Само велики могу да буду једноставни и да не буду опширни. У песми „КРИВЕ ДРИНЕ“ видимо сву поетску снагу нашег песника који у само шест стихова, колико има ова песма, казује много. Песма је толико добра да сам морао на глас да је прочитам  укућанима. Ако настави да пише овако, РС ће у Дејану Спасојевићу имати једног од својих најбољих песника. Радујем се овој књизи коју ћемо представити на Београдском  Фестивалу писаца „Витезово пролеће“. Надам се да ћете након читања ове књиге бити срећни што сте открили новог, правог, рођеног песника као што сам у овом тренутку, због свог открића – срећан и ја.

                                                          У Београду, 27.01.2021., Недељко Попадић

Вијенац од пјесме

Покољење за пјесну створено

виле ће се грабит о вјекове

да вам вјенце достојне саплету

ваш ће примјер учити пјевача

како треба с бесмртношћу зборит.

‒ П. П. Његош

            У савременој књижевности присутно је неколико струја међу ствараоцима и оне непрестано кореоспондирају међусобно, док у српској књижевности, тачније поезији, карактеристична су два обрасца стварања, а то су модерни и традицијски. Модерни ехо увек је грађен на већ утемељеним мотивима, мисли се и на оно наслеђе из византијске књижевности које је проткало свеколика дела савремених песника. Овом другом, традицијском моделу, припадају песници који се држе устаљених форми, метрике и тема, које црпе из поезије наших највећих песника епоха класицизма, романтизма и реализма.

            Ако бисмо покушали да одредимо ком моделу стварања припада поезија Дејана Спасојевића, сасвим сигурно би то по заступљености традиционалних мотива, романтичарских и класицистичких тема (родољубља, космологије, реторичких опсервација, политичких сатирикона…) могао бити овај други, традиционални, међутим иновативност стилских поступака чини да се ова поетика налази негде између ова два модела. Збирка поезије Чекајући пјесму, исповедна је лирика једног народног трибуна, човека који је политички ангажован, покушавајући на тај начин да споји два, наизглед немогућа поступка приласка делу и животу, попут Лазе Костића, где кроз поезију исказује своје а(политичке) ставове (Дон Кихоту, Дужде се жени, Прометеј…) Лирски глас Дејана Спасојевића својеврсни је парадокс злосрећној судбини човековој, који је по оној Његошевој мисли ,,пао из Раја” због непослушања и на земљи је рођен грешан, а сам живот је нова прилика за поновни повратак у Изгубљени рај. Интертекстуалне везе и симболички знаци Његошеве и Дејанове поезије су видљиви и на стилском плану, не само на мотивском. Песник Дејан Спасојевић, поред тога што цитира Његоша:

Без муке се пјесна не испоја…

*

Без слоге се кућа не сагради….

*

Земаљско је за малена царство…;

он га и помиње и насловљава песму, као посвету, овом највећем српском песнику (Његошу). У овој песми он Његошу одаје и коначно признање: Благо теби, јер довијека живиш! За њега је Његош искра Божанствене свјетлости, иста она луча која је сабрала црногорски народ у Горском вијенцу, с надом да се вера и част врате међу њих. Није ли и Дејанова жеља истоветна, вратити међу српски народ, ма где да је, част и све оне изгубљене вредности што су у непрестаном нестајању? Сва мисао нашег аутора прожета је поукама и подукама Владике, још када је уснио необични сан о Његошу, као светитељу, кога треба канонизовати. Тај сан је Дејану променио живот и нераскидиво му мисао и душу везао за Његоша. Блискост и сродност хришћанске мисли, српске традиције и свести о времену које ,,узима душу” човеку, главна је нит која спаја две поетике, јединствене, свака на свој начин, да пробуде у читаоцу и ту мисао: свет се мора променити!

Ако је Његош луча и светилник поезије аутора Дејана Спасојевића, онда је Бог ‒ Сунце, које са небеског свода осветљава мрачну душу изгубљеног човека у савременом друштву. Велики је број песама у збирци, налик на молитве у апострофи, где се песник посредно обраћа Богу (Господе, Боже, Теби…) У песми Блудни син, грешник се с покајањем обраћа Господу: Сагријеших, Оче, небу и Теби, / све је таштина и мука духу; да би се у песми Витезда чуо лирски двоглас: песничког субјекта и оног другог Ја, оличеној у маси, у колективу: Сачувај нас, Боже, од немоћи наше, / заблудјели и болесни под твој би скут… Следећи химнички умножене гласове, епифанијски узвикује: Ти си живот, истина и пут! Да би свој мисаони бунт умирио у захвалној песми Молитва, где у развијеној и скрушеној молби зазива Бога, молећи га за мир, за љубав… И опет иступа у име масе / колектива: у име оних који Те воле. Из овог тематског оквира дешава се спознаја света кроз хришћанску мисао, а једино морално исходиште је истинска православна вера, светосавски пут: истине и праштања.

Међутим, Дејан није у својој збирци изоставио оне песме које певају о ,,телесној љубави”, о жени и њеном узвишеном бићу. Те песме су махом из ранијег животног доба и датирају чак из раних деведесетих година (Да ли си иста, Џенис, Теби…) Ове песме нам откривају једну нову и на први поглед мање приметну песникову страну ‒ лице нежности, када говори у дучићевском маниру, величајући чистоту жене, узвисујући нежност: Теби ћу доћи, о, искрена и поносна жено!

У тематском опусу песника јавља се и онај ,,дрски”, бунтовни глас исказан кроз сатиру и карикирање ,,страсти” човека, лирском речитошћу и еруптивношћу исказа, јер језик прича од сувишка срца и емоције које се не кажу, прете да угуше срце. Тако у песмама, које су по форми налик на минијатуре (Страст, Криве дрине…), као и оне попут песме иронијског ритма Биће боље. Песник у њима расправља о ,,страстима”, полемичан је и са околином и са самим собом, напослетку. Тежи откривању истине, ма како она болна била, оштрим речима појачава ту своју тежњу, не би ли нам управо огољена истина скинула копрену са очију и натерала нас да се суочимо са собом, као што он чини непрестано.

Дејан Спасојевић у својој поетици, као амплитуда, као какав поетски ЕКГ прати импулс читаоца, пруживши му мноштво различитих врста емоција, као да жели да дотакне сваки тај импулс, ушушкавајући га под Божји скут, до мајчиног наручја (као у песми Мајци), а онда га снажно одгурнувши ка немилосрдном друштву и тако ,,измученог” од тог истог друштва га враћа Богу под скуте и мајци на утеху. Но, пут песника је матица времена, стециште тихог нихилизма и архетипског контекста, библијских фрагмената и оног најважнијег што срећемо као главну одлику његове поезије, а то је апокрифно подражавање једног од највећих стваралаца и најважније личности у српској историји, Његоша. А он је ушао у његову поезију право из снова, левитирајући између надреалног и оностраног, да би свој коначни облик нашао у читаочевом поимању његошевске мисли, која је свревремена, ванвременска, као и мисао нашег песника Дејана, која ће такође надрасти све временске оквире.

Невена Милосављевић,

песник и професор српске књижевности и језика

Небеса као свјетлосна млазница која може да одгонетне                      све овоземаљске недоумице

(Дејан Спасојевић: „Чекајући пјесму“)

      Збирка поезије „Чекајући пјесму“ Дејана Спасојевића скуп је мисаоно-емоцијоналног исказа које је аутор призвао унутрашњом преокупациом и представио јавности  на најљепши начин књижевно-поетичним пјевањем.

Симболиком наслова налазимо објашњење да је дугогодишње своје поетско стварање остављао за неке будуће дане, чекајући да дође тренутак да им се посвети и укоричи  их у једну цјелину, у књигу, а тај тренутак је управо стигао.

Дејан Спасојевић је познатији широј јавности као прозни писац који скреће пажњу читалаца својим приповједањем и до сада објављеним збиркама кратких прича, али и као врстан издавач у области књижевности.

Из пјесме у пјесму пролазећи кроз ову збирку долазим до закључка да је дио поезије писан, инспиративно, Његошевом духовном вертикалом, гдје аутор често и свјесно користи цитате ловћенског „Световидца“ и на тај начин даје значај чулним одјецима ненадмашних дјела „Горском вијенцу“ и „Лучи микрокозма“ и таквим потезима крунише своју досљедност генију, као духовни сљедбеник, али и ходочасник у поетској нарацији.

„Над нама се небо затворило,

                                                     не прима нам плача ни молитве…“!

                                                                  (Народна надања)

Већину пјесама пјесник је написао као посвету Богу, Његошу, својој мајци, завичају, али и љубавима и све су концепцијски са поучним завршетком што нам говори о унутрашњој естетици и менталној личности пјесника који умије да на најљепши могући начин поентира својом мишљу.

Пратећи начин писања закључујем да аутор није тежио устаљеним формама, слоговној једнакости или и по сваку цијену неизбјежној рими, напротив, он своје стихове исијава

слободом своје космичке енергије, баш онако како их сам доживљава и пјесмотвори јасне слике које су једно од доминантнијих својстава ове лиричности.

„Поглед у ново сутра, зачет је тамо далеко

                                           гдје сам неко и нисам нико,

                                           али сам својом бити свик’о,

                                           завичају-родни крају“!

                                                                       (Завичају)

Дејан Спасојевић без задршке пјева своме завичају, гори и води. Пјесме као гроздови натапају  сладуњавим смислом изреченог и надолазе у ријеку самоостварења. Једна од љепших пјесама која доминира суптилношћу композиције израза је пјесма „Криве Дрине“

                                                       „Не исправљај криве Дрине,

                                                       слабашан си немаш чиме,

                                                       оне теку како теку

                                                       од кривина праве реку!

                                                       Можеш шта год хоћеш рећи

                                                       ал’ ће тећи, тећи, тећи“…!

У добром дијелу ове књиге пјесник Дејан Спасојевић трага за својом личном препознатљивошћу, тражећи свој „поетски идентитет“  којим би наставио да језди из овоземаљских изазова и тјескоба које се појављују пред његовим стваралаштвом.

Узимајући у обзир његове прозне умјетничке домете, уопште не треба сумњати да ће успјети у томе. Као вјерујући човјек, ослонац не тражи на земљи, већ на небу, њему су небеса свјетлосна млазница која може да одгонетне све недоумице и учини му корак сигурнијим на овом пјесничком путешествују.

Нека му буде без зазора у ново животно искуство!

Власеница,                                                                                            Аћим Тодоровић

на Светог Игњатија Богоносца, љета Господњег 2021.

Дејан Спасојевић један је од оних културних прегалаца, посленика и амбасадора културе у Републици Српској који гради књижевне мостове међу људима повезујући нас својом посвећеношћу писању и књизи, чиме је стекао важно место и углед међу свим генерацијама књижевника са обе стране Дрине. Колико је година и рада посветио другима говори и чињеница да је тек сада пред нама збирка песама у којој обједињује свој песнички израз од деведесетих година до данашњих дана па и сам наслов Чекајући пјесму кореспондира са временом које је Спасојевићу било потребно да донесе једну овакву књигу. Међу песмама ове збирке, налази се и примарно место има духовна поезија којом се Спасојевић приближава његошевским висинама, узимајући за прототекст мисао и филозофију црногорског владике као онога који је поставио темеље како нашој духовној поезији тако и филозофији живота која извире из ње – сагледавајући на тај начин малог човека у великим причама историје и века. Отуда је и лирски субјекат збирке песама Чекајући пјесму на себи својствен начин Роденов Мислилац наднешен како над темама и постулатима хришћанске религије, тако и над темама и законима љубави и историје. Код Спасојевића поетски израз и тематски оквири крећу се од рефлексивних и љубавних до родољубивих песама у којима нема лажне сентименталности. Песник Дејан Спасојевић је пацифиста и хуманиста којем је људски живот на првом месту. Отуда и иронизација извесних стереотипних историјских наслеђа на Балкану уз опомињуће поруке које читалац лако проналази. Чекајући пјесму је збирка песама која лепотом својих стихова, строфа и целих песама позива да читајући одгонетамо тајне сопствене душе. Ово је поезија истине и објективног сагледавања стварности, која певајући у славу Бога, мира и љубави, отвара нове видике и буди нова осећања у читаоцима. У томе су њене основне вредности које потврђују да је, аналогно етимологији презимена песника, Спасојевићева песма стигла у право време.

Мср Милица Миленковић

ЧЕКАЈУЋИ ПЈЕСМУ – НОВА КЊИГА ДЕЈАНА СПАСОЈЕВИЋА

            Нова књига Дејана Спасојевића Чекајући пјесму, већ у симболици метафоричног наслова наговештава глобални профил своје тематске и естетске и идејне структуре, али не само то. Песма по којој је цела збирка добила наслов говори да је песник у оној фази свога стваралаштва када се нађе на раскршћу путева који су у литератури једнако важни и препознатљиви, али и поред тога није свеједно којим ће путем даље кренути. Ова чињеница је кључ за разумевање његове поезије која се разлистава у мозаичком шаренилу тема и мотива, од оних за које се каже да су вечне и постојане, као што су љубав према жени и домовини, или егзистенцијална питања људског друштва, од асоцијативних слика класних и социјалних групација друштва и времена у којем живи, до ратинх ужаса, непримерених хуманом лику човека и његових личних порива и перокупација, до етичких норми и неприкосновених писаних и неписаних правила. Евидентно је да песник своју инспирацију напаја са више различитих извора, кад му се чини да је сваки извор једнако важан и добар и да са сваког ваља попити бар мало воде, не заборављајући притом да се забави и стилским ефектима свога поетског говора.

            Ваља рећи да је песник на добром путу, јер је његова поезија инспирисана животом обичног човека који истрајава и одолева искушењима тешке, а каткад и непредвидиве свакодневице, у којој вера у сопствене снаге има непроцењив значај. Својим опсервацијама прошлости и тренутка у којем живи, он потврђује став Жан Пола Сартра да је „писац увек у свом времену“, али и Андрићеву мисао да је писац увек “дужан своме завичају“. Спасојевић, иако је на почетку свог поестког стварања, својим стиховима потврђује непорециву истину, као и многи песници пре њега, да писац не може одолети ни своме времену ни националној припадности, а да је заиста, у најфинијем значењу те речи, истински гласник и проповедник свога народа. На тај начин он потврђује своју патриотску и моралну дужност; његови стихови се намећу значењем и порукама као духовни водич младим нараштајима. Доброта је инспирација и суштина његовог певања. Зато се он у стиховима радо враћа у дане детињства, јер сматра да је човек онолико добар колико је сачувао “дијете у себи“. Притом ваља нагласити чињеницу да се он не размеће ни речима, ни мислима, јер зна да човек мора бити господар својих речи, како то каже у песми Језик прича: “Зато пази ти строго на ријечи / ћутањем се небо ослушкује,/ а благошћу милује и лијечи“.У структури целе збирке преовлађују патриотски и љубавни стихови, али неке песме одишу и тоновима баладичних исповсти, асоцијативним сликама социјалних проблема, јарким бојама родног краја, дескрипцијом пејзажа и драгих места, размишљањем о људским слабостима, манама и пороцима или антиратним порукама.

            Љубав је у његовим песмама исказана као занос младих који воле, радују се, а каткад и пате због неочекиваних растанака, због неузвраћене љубави или несрећних околности и судбинске неминовности. У назначеној збирци има добро профилисаних лирских медаљона који плене филигранским трептајима љубавне стрепње и лепотом незаборавних тренутака, случајних познанстава или непреболних растанака. Такве песме саткане су на мелодији љубавног говора, оснаженог изливима  узаврелих емоција и прикривених значења.

                Антиратно расположење и позив на бољи и хуманији свет, препознаје се у стиховима ове збирке на више места. Песника још увек боле ожиљци ратних збивања деведестих година, горка искушења своје генерације која је осетила сву тегобу и пошаст рата, зато неки његови стихови представљају лирски апел људима да се уразуме и учине “да се зло никада више не понови“. У својим стиховима он не осуђује само рат, већ и све индивидуалне и колективне мане  друштва у коме живи. Песме О цинизму и Пјесма о похлепи најречитије говоре о томе. Осуду људске злобе и похлепе, песник је развио до инфантилне екстазе у којој пониру и нестају елементарне људске врлине. Предметни слој ових песама остварује се у контрастним сликама које маркирају снажну антрополошку мисао о непомирљивости добра и зла и људској немоћи да се одупре анималним поривима и искушењима тешке свакодневице. Многи стихови из ове збирке поред осуде садрже и запитаност песника, зашто је то тако. Његово поимање живота има призвук романтичне идиле, која се не уклапа у суровост и безобзирност класних и социјалних разлика на којима се заснивају елементарне препоставке реалног живота.

            Урођена потреба за хуманијим односима међу људима мотивишу песника да сатисфакцију својих погледа потражи у вишој правди, оличеној у снази и моћи Бога који стоји изнад свих људских слабости и негативних порива, који управља светом и даје смисао и смернице овоземаљског и духовног живота. У екстатичном обраћању Богу, подизањем стилске и мисаоне равни стихова до сфере духовног оваплоћења, он премошћава раздаљину између земаљског и небеског, реалног и иреалног. Бог је оличење универзалног, које управља појединачним и колективним судбинама у реалном и оностраном свету, како добрих, тако и злих људи. Ове песме зраче идејама дидактичног и идеолошког набоја који се манифестује као порука и опомена и путоказ свим људима овоземаљског живота, нарочито оним који владају и управљају судбинама малих, обичних људи. Стихови каткад имају химнични и молитвени тон, као у песмама Молитва и Опрости Боже, а каткад упозорење онима који изневере надања и поверење свога народа: “И не варај народно надање /земаљско је за малена царство“.

            На крају ваља рећи да je песничка збирка Дејана Спасојевића Чекајући пјесму, занимљив поетски колаж јарких завичајних боја и тонова, хетерогени стилски и тематски комплекс који  нуди широк спектар тема и мотива, непобитних истина и хуманих порука. Саткана језиком чистог поетског исказа, назначена поезија се својом формом и садржином на најбољи начин препоручује књижевним критичарима и читаоцима различитих укуса и афинитета.       

                                                                                                              Проф . др Миомир Милинковић