РЕЦЕНЗИЈА
Прва књига Горана Павловића може се истовремено окарактерисати и као роман и као својеврсна аутобиографија. Обе жанровске класификације су прихватљиве, будући да у структуралном и типолошком смислу испуњавају потребне критеријуме и методолошке захтеве. Написана у првом лицу, као лично и потресно сведочанство почев од детињства па до данашњих дана, Горанова исповест је искрена и дирљива прича, пуна мотивације, оптимизма и ведрих погледа на живот и свет, без обзира на све недаће и препреке са којима се сусретао током свог лечења, студирања и активног јавног ангажовања. Књига заправо показује да је живот „борба непрестана“, те да упркос свему има много лепих тренутака у којима треба уживати и делити их са породицом, добрим пријатељима и сарадницима.
Књига је писана непретенциозно и без неких великих стваралачких амбиција, али и као таква оставља утисак зреле и надахнуте животне приче која сваког читаоца сигурно неће оставити равнодушним. Наратор је главни јунак који је показао од самог почетка како се у свакој (не)прилици држи стојички, како реагује на бол, неистину и неправду, али и како са пуно хришћанске трпељивости и вере приступа проналажењу решења и свих других расположивих опција.
Посебна вредност ове књиге огледа се у њеној аутентичности и непосредности израза, који не трпи улепшавања нити патетику, већ читаоцу нуди сирову, али племениту истину о човековој борби са самим собом и са околностима које га обликују. У том смислу, дело превазилази оквире личне приче и прераста у универзалну повест о истрајности, достојанству и смислу људског постојања.
Аутор успева да, кроз низ епизода и сећања, прикаже не само сопствени унутрашњи развој, већ и шири друштвени контекст у којем се тај развој одвијао. Његова казивања често имају поучни и едукативни карактер, будући да указују на значај солидарности, разумевања и подршке, како у приватном тако и у јавном животу. Посебно је упечатљив начин на који се прожимају лична искуства са општим вредностима, чиме текст добија додатну дубину и значење.
Иако је стил једноставан и приступачан, он је уједно и прецизан, местимично лирски и филмски обојен, што доприноси укупном утиску и доживљајима искрености. Овај спој документарног и уметничког чини да књига буде читљива ширем кругу читалаца, али и довољно слојевита да задовољи и оне са израженијим књижевним афинитетима.
На крају, може се рећи да дело Горана Павловића представља својеврстан позив на преиспитивање сопствених ставова и животних приоритета. Оно подсећа да су истрајност, вера и љубав према животу темељне вредности које омогућавају човеку да и у најтежим тренуцима пронађе снагу за даљи корак. Управо у томе лежи његова највећа вредност и трајна актуелност.
Др Милутин Ђуричковић,
члан Европске академије наука и уметности
———————-
Kad obasja ,,Svetlost iz pukotine”
Znaj da će jednog dana
tvoja patnja postati tvoj lek.
– Rumi
Kada neko delo započne rečju ,,borba”, znate da je pred vama štivo koje će vas držati budnim, jer nijedna se borba nije završila, a da lančano nije započela preispitivanje posmatrača ili u ovom slučaju – čitaoca. Roman ,,Svetlost iz pukotine” autora Gorana Pavlovića već svojim naslovom signifikuje rascep bića, emotivni ili fizički procep tela i duše, iz kojeg ne zjapi praznina, već se probija svetlost. Neki ljudi nisu stvoreni za poraze, kako je i veliki pisac i nobelovac Ernest Hemingvej zapisao: ,,Čovek može biti uništen, ali ne i poražen”. Ovaj roman stoga predstavlja duboko intiman i egzistencijalno snažan portret pojedinca čiji je životni put neraskidivo vezan za telesnu krhkost i nepokolebljivu snagu duha.
Pisan u formi dnevničkih zapisa koji se prirodno prelivaju u esejističke meditacije, on nadilazi okvire puke biografije i postaje studija o trpljenju i dostojanstvu. Koliko jedno dete može biti veliki čovek, razumno, zrelo, toliko i bilo koji fizički nedostatak (što i nije najsrećniji opis) ne može biti prepreka za ispunjen život. Ova priča nas podseća da su predrasude štit kojim se ljudi brane od sopstvene praznine i nezadovoljstva, i da su često odraz neispunjenosti, ogorčenosti i emotivnog hendikepa. Emotivni hendikep spram fizičkog je neuporedivo teži oblik načina života i to nam protagonista ove priče i pokazuje. Hrabrost je priznati da si nesavršen, a to smo svi, u suštini, samo nas od tog priznanja deli hrabrost, koje autoru ne manjka.
Roman počinje u retrospektivnom osvrtu na sopstveni život, od početka borbe kada tragičnim obrtom sudbine u najranijem detinjstvu: temperatura, vakcina, nestručnost lekara, potom dijagnoza – dečija paraliza, taj obrt na neki način postaje istinski greh medicine koji definiše junakov fizički svet. Pavlović vešto prepliće ličnu patnju sa širim društvenim i filozofskim kontekstom, istražujući kako jedna pogrešna odluka i splet okolnosti trajno oblikuju identitet. Posebno je dirljiv prikaz njegovih školskih dana, od prve prepreke zvane komisija, koja mu dodeljuje specijalnu školu, koju je uz pomoć dobrih ljudi izbegao, jer su njegove mogućnosti (što se kasnije i pokazalo) prevazilazile ograničenja obrazovanja specijalne škole. Potom perioda obeleženih brojnim operacijama i bolničkim sobama, gde se rađa zadivljujuća zrelost deteta koje svoju muku nosi gotovo stoičkim mirom. Opisujući borbu roditelja, tu tihu, iscrpljujuću bitku između nade i surove stvarnosti, knjiga pruža dragocen uvid u porodičnu dinamiku koju definiše požrtvovanost. Svaki period života, kao i posebni događaji raspoređeni su u poglavlja, koja naslovima sugerišu temu. Dok pratimo protagonistu kroz studentske dane i prva zaposlenja, dnevnički zapisi postaju sve kompleksniji, prožeti esejističkim razmišljanjima o percepciji invaliditeta, društvenim normama i suštini ljudske volje. Kroz lične događaje, autor kao okosnicu radnje opisuje i kolektivne događaje iz skorije istorije, rat na prostoru bivše Jugoslavije, BiH, teške godine inflacije i nemaštine, studentske proteste Albanaca u Prištini, koje je posmatrao kao tadašnji student Prištinskog univerziteta, bombardovanje SRJ, pominje i pokojnog premijera Zorana Đinđića, kao čoveka vrednog poštovanja, čija ličnost kroz godine i svedoči veličini i inteligenciji, koja nije shvaćena u tim vremenima. Ono što ovu knjigu, roman, dnevnik, kako god definisali ovo delo (jer žanrovski pruža pluralizam tumačenja), čini posebnim jesu ljudi, ljudi koji su deo života glavnog junaka tj. autora, i na neki način ovaj roman je zapravo o njima. Onim malim-velikim ljudima koji svojim razumevanjem i istinskim čovekoljubljem čine ovaj svet lepšim. Od njegovih roditelja, preko rodbine, doktora Blaževića, učiteljice Milanke, prijatelja, oni su oponent onom emotivnom hendikepu na koji autor ukazuje, bez osude, već sa dubokim razumevanjem i svesnim rasuđivanjem. Svoju nogu nikada nije video kao problem, već kao izvor mogućnosti, da može više, da može bolje, da može da pobedi i sebe, i bol, i ograničenja.
Koliko je onih koji se bore sa problemima, bilo fizičkim, psihološkim, zamislite koliko bi ova knjiga dovela svetlosti kroz sve je pukotine koje im je život doneo, i ta svetlost je tu da spoji, da sjedini, nikako da odvoji i rascepi još više. Čitajući knjigu, znam kako je boriti se sa predrasudama, znam koliko je teško roditeljima pred sobom, pred svetom, pred detetom, ali ono što sigurno znam, jeste, koliko im je lako pred Bogom. Zato je ovo svedočanstvo o tome kako se iz fizičkog ograničenja može iznedriti neslućena intelektualna i duhovna širina, čineći ga neophodnim štivom za sve koji traže smisao unutar granica sopstvene ranjivosti.
Jeste li spremni da pomerite granice svoje ranjivosti, taman toliko, da vidite da niste sami?
Msr Nevena Milosavljević
