Uskoro zbirka pjesama “Kofer uspomena“

Autor: Milojka Živanović
Izdavač: SPKD “Prosvjeta Zvornik“ i ASoglas DOO Zvornik
Štamparija: ASoglas DOO
Naslov: “KOFER USPOMENA“zbirka pjesama

 

Iz recenzije:

Moj osvrt na KOFER USPOMENA

 

I dođe dan da ove pesme ugledaju svetlo dana pre nego užegnu u tami i propevaju lepotom stihova.

Pred nama je široka lepeza razne tematike i raznih naslova. Nabrojaću neke koje su me posebno dotakle svojom jačinom i na koje sam napravila osvrt.

SVEJEDNO, ZVONA, ODLAZAK, MOJE DETE, JUTRA, TIHO,LETO, STARE SLIKE, OD SEBE JAČA,  PONOVO, KOFER USPOMENA,KULE SAMOĆE, SEĆANJA, VEČITO MLADA, PERLE, VRTOVI SREĆE i OKRENI ŽIVOT. Čitava zbirka zaslužuje, svojom književnom vrednošću i zrelim, dubokim emocijama, da bude čitana i ja je svim srcem preporučujem.

Iščitavajući pesme poštovane autorke, Milojke Živanović, pretočene u zbirku pod naslovom KOFER USPOMENA, otima mi se utisak da pesnikinja pribegava ravnodušnosti, što i potvrđuje stihovima u pesmi SVEJEDNO. ,,MENI JE POSTALO SVEJEDNO DA LI SE PROLEĆE BUDI,  ILI JESEN ZRI. ODLAZIM TIHO KAO ŠTO I ŽIVIM“. A onda se vraća iz svoga,, odlaska“ setivši se da ima razlog za borbu, nepresušni izvor snage sa koga se napaja i ,,GLEDA SVOJE JEDINO ČEDO KOME SE SVAKOGA DANA DIVI. MORAO JE ON DA SE RODI, DA SREĆOM OZARI JUTRO ŠTO JOJ SVIĆE“.

I taman nas ohrabri da je na svom životnom nebu  pronašla svoje lično sunce koje je neprestano greje, ponovo nam prizna i pokaže svoju slabost jer je  TRESNU ŽIVOT GRUBOM RUKOM POSRED DUŠE ŠTO TAMOM TUMARA. Nameće se pitanje da li bi je pomilovao život da nije živela TIHO,  SA OBLACIMA TUGE? I ponovo, javlja joj se nada MOŽDA TAMO, IZA ONOG SVETA  IMA BOLJE MESTO, DA  DUŠA ODMORI. Lepotu života spoznade u trenu. Vrati joj se nada za neko bolje sutra i srećnija jutra, iako je GLEDALA KAKO ŽIVOT IDE, ISTIČE KO REKA. Onda žarko požele zadržati tu reku, zaustaviti je ili bar na tren promeniti joj tok. A onda shvata… to može samo u svojim pesničkim snovima U KOJIMA ŽIVI I U KOJIMA NAJLAKŠE DIŠE. U njima je sve moguće i sve tako blistavo i prekrasno. I u njih beži od sumorne jave i okrutnosti. Iz njih crpi snagu za dane KAD NEBO POZOVE U SVOJU BAŠTU. Priznaje nam da je OTIĆI OD SEBE PONEKAD LEPO I U ČUDA VEROVATI SLEPO. Mene uveri u istinitost svojih reči i ja joj poverovah, ali joj ne poverovah DA JE NE TRAŽIM POD ZVEZDAMA, JER TAMO NEĆE BITI. Ovom zbirkom pesama obezbeđuje sebi mesto pod širokom zvezdanom kapom stasalih pesnika. S toga joj poručujem da se bori za veličinu svoga mesta pod zvezdama i pored toga što NE SVIĆU JUTRA SAMO SREĆNIMA. Gde će našu autorku pesništvo odvesti prepustimo vremenu da odgovori i nama i autorki koja se pita KUDA JE VODI OVAJ ŽIVOT, DA LI U AMBIS ILI U SPAS? Sigurno znam… vodi je u spas iz anonimnosti, jer je ovo njena prva objavljena knjiga. Iskreno joj od sveg srca želim da pobegne iz ambisa i ostvari svoju težnju, DA POSTANE NEKO, da začuje  KUCANJE SREĆE NA VRATIMA, da pobedi strah od ŽIVOTA KOJI SKLAPA SLOMLJENA KRILA DOK EHO ŽIVOTA GASI ZADNJE REČI.

Večita želja i borba da se zadrži prošlost oslikava se u mnogim stihovima kojima ZAUSTAVLJA VREME I KIDA LANCE SAMOĆE i daje nam obećanje da će biti OD SEBE JAČA. Onda se vine u visine, poleti kao ptica i nadvisi samu sebe, krhku i nežnu, pored koje SUDBINA KORAČA. A onda joj se opet povinuje, prekida svoj let i vraća se svome pesimizmu sa optimističkih visina ka kojima poleti.

Od sveg srca joj želim da se u njenom KOFERU USPOMENA , između ostalog, nađu istrajnost, upornost, samopouzdanje i sve one sitnice koje nam greju srce i mame osmeh na lice. I neka se u njemu nađu autorkine NADE SPAKOVANE U DŽEPOVE STAROGA KUPUTA  u koji je upletena nit koja spaja sa prošlošću u kojoj, verujemo, bili smo srećniji. A ona uvek spremno čeka naš povratak. Jer … STARE STAZE NIKUDA NE ODLAZE, PROLAZNI SU BILI SAMO DANI. OD NESTVARNIH NADA MI SMO SAZIDANI, NIJE MOGLO VREME UZETI NAM DUŠU. A bez duše nismo mogli dalje. Zato se puni kofer uspomena.U zagrljaj prošlosti pojurimo s njime.

Pesnikinja tvrdi da piše DA JE BUDE I KAD JE VIŠE NE BUDE, DA ODŠKRINE VRATA SEĆANJU ŠTO BLEDI. DA ISPRIČA LETO NEKOM NOVOM LETU, o njenim pesničkim lutanjima i borbi pesimizma i optimizma. I da kaže ime pobednika u ovoj teškoj pesničkoj borbi. Sačekajmo da VRTOVI SAZRENU I POSMATRAJMO IH KROZ ODŠKRINUTA VRATA PROŠLOSTI. Od njih se nikuda i nigde pobeći ne može. Duboko su u nama pustili korenje. Gde god da krenemo u sebi nosimo RODNU KUĆU I UBOGI SKUT, BUDNO SEĆANJE NA ODBEGLO DETINJSTVO. A znamo…nije detinjstvo pobeglo od nas. Brzim korakom napustili smo ga i pojurili u svet odraslih željni da saznamo šta nam nudi. I zato sada, kad spoznasmo da u detinjstvu najsrećniji bismo, pakujemo kofer uspomena i vraćamo se tamo gde nas prošlost čeka. Da namirimo dug. Davno oprošten.Nezadovoljni sobom priznajemo NISMO ONE ZVEZDE ŠTO SIJAJU DOK JESEN NJIŠE GRANE. Naša autorka to spoznaje, ali ima nadu RASPUKLI ŽIVOT POSTAĆE LEP i NIKADA VIŠE NEĆE BITI SAMA. Onda se tiho zanese svojom pesmom i otkriva nam tajnu HTELA SAM MU SAGRADITI KULE DA SEBE SAKRIJEM U NJIMA. I od prošlosti i od budućnosti. U vakumu vremena i neostvarenoj želji. Zaustaviti vreme htenjima svojim. izvodljivo je…ali u pesmi samo. Iskreno ispevanoj iz dubine srca voljenom biću, gospodaru stiha. A onda glas realnosti prekorno uzviknu ,,SEĆANJA, DRAGA, RUŠE TI SREĆU! ŽIVOT JE RASKOŠ, U SRCU MILINA, RASTERAJ SVE SVOJE TUGE I POLETI KA SREĆI“!

Zato, poštovana autorko, ove divne zbirke pesama, zatvori svoj KOFER USPOMENA i vini se s njime u visine pesničkog neba.

HRABRO I SMELO POLETI KA SREĆI.

 

 

BORKA MILIČIĆ BOBA

autor romana VRAĆAM SJAJ OČIMA SVOJIM  U ZVORNIKU STAROM GRADU

ZVORNIK  24.01.2019.