АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
Испјевано танано, лирски из повијесма душе у „Ризницу снова“
(Милутин Савчић: „Ризница снова“)
Нова збирка пјесама Милутина Савчића „Ризница снова“ јесте у, правом смислу, „ризница“ љубавне поезије од тридесет и једне пјесме коју је пјесник испјевао танано, лирски из повијесма душе и смјестио у своју четврту књигу, коју несебично дарује, на радост, љубитељима поезије, али и уопште поборницима књижевне културе.
Књиге се дијели се на два поглавља од којег прво носи назив „Сама и далека“ и садржи двадесеет седам прелијепих пјесама. Двадесет пет су писане строфама везаног стиха, први са трећим и други са четвртим, поентирано перфектном римом и уједначеном слоговном једнакошћу. Двије пјесме су у форми сонета гдје нам пјесник показује да, такође, одлично влада сонетним начином писања.
Друго поглавље „Блаженство стрепње“ пјесме су у такозваном слободном стиху и садржи четири пјесме које аутор представља читалачкој публици у модернијој форми.
Читајући љубавну поезију Милутина Савчића намеће ми се мисао коју је изрекао велики српски пјесник Јован Дучић: „Одиста, само имају два творца у свемиру Бог и пјесник. Први све почне, а други све заврши!“
Тајна писања поезије, оне одличне поезије, је толико загонетна да ни сам пјесник није у могућности да правично и јасно просуди на који начин износи своју поетску лиричност, а Савчић јесте пјесник који својом раскошном лириком дотиче најтананије пјесничко стваралаштво, па самим тим, потпуно се уклапа у Дучићеву мисао.
Поезија Милутина Савчића је као процвјетало поље прелијепих мирисних и мелемних трава које нектаре сладуњаво, а прах златозрели пада у саће боли, чежње и љубави.
Пјесма „Шуме те развигори“ је прва у низу пореданих пјесама и она је оличење вертикалног, али и хоризонталног стваралачког умијећа у нарацији везе пјесника и његовог пјевања.
„Сећам се у свили сочне месечине
Спавала си нежна разасуте косе
У песми јутарњој птице од милине
Будиле те крепку са гранулом росе“
„А кад су те звезде предавале зори
И у плашт од срме јутро те примало
С врела душа наших текли разговори
Кроз свитање што је тобом одисало“
……………………………………………………..
(Шуме те развигору)
Усуђујем се да кажем да је, уопште, пјесник другачији човјек од осталих људи, на неки начин виши, јер сви говоре, али само пјесник умије да говори пјевањем, а то се да примијетити у поезији Милутина Савчића.
Фасцинантна је лирика којом аутор влада, па тако уз, како рекох, одличну риму којом непресушно завршава стихове и постиже крајњи смисао, пјесниково је да ствара, а не да прича, прилажем стихове пјесме „Твоја сенка“.
„Понекад крај реке жалећ’ прошле дане
Кад душом проструји поветарац бола
Изнад густог вресја поглед ми застане
Јер ми се учини твоја сенка кола“
………………………………………………………….
(Твоја сенка)
Пјевати о љубави, пјевати о жени нешто је најузвишеније што један пјесник може да, игром свога стваралачког духа да читаоцима. Љубав је противтежа свему што човјека може да не чини срећним.
Пречитавајући“ Ризницу снова“ схватио сам сву раскош љубавног зова, али и тихи шум стрепњи о којем пјесник пјева, а он их представља у насловима: „Шуме те развигори“, „Твоја сенка“, „Опсена“, „Сама и далека“, „Ко свети лик са икона“, „Шапат немира“, „Трепет ноћница“, „Расула се чаша жеђи“, „Лет у блаженство снова“..итд.
Милутин Савчић својом животном зрелошћу и пјесничким раскошним наративом показао је да у њему и око њега све трепери, шапуће и пјева.
Поезију Милутина Савчића треба читати, али и слушати му пјевање док говри!
Власеница, Аћим Тодоровић
На Бадњи дан, љета Господњег 2021.
