Рецензија за збирку пјесама Дејана Спасојевића -проф. мр. Бранко Мијатовић

Дејан Спасојевић, песник и културни радник, рођен 1978. год.у Лозници, живи и ствара у Зворнику. Много би се могло писати о овом изузетном културном прегаоцу, но у овом напису ћу се осврнути само на поезију Дејана Спасојевића.

Писањем се бави од раног детињства и огледао се у свим стиловима и правцима, но себе је понајвише пронашао у духовној поезији, која је заиста импресивна, дубоко рефлексивног карактера са снажним порукама које познаваоце поезије не могу оставити равнодушним, са узвишеним осећањима и фасцинантном перцепцијом коју обогаћује специфичним вокабуларом већ заборављених архаизмима које тако зналачки уплиċе у прелепе венце своје духовне поезије. Kо прати опус овог изузетног песника уочиће веома јак и посебан солилоквиј у већини његових песама што песме чини још упечатљивијим и тиме читаоца враћа да песму чита изнова. Због свега наведеног се песме, овог по много чему посебног песника, требају читати лагано и са разумевањем иако на први поглед делују лепршаво и једноставно. У томе се понајвише и очитује умеће писања овог врлог песника који филигранским везом стихује наизглед једноставне песме у које тако вештко утка мноштво симбола и метафора (чак до алегорија) што га чини јединственим на српском песничком миљеу. Пажљиви читаоци ће у Спасојевићевим песмама наићи и на речи којих нема у српском речнику, а српске су; на кованице чији је творац сам песник који их у духовном заносу ствара, а које доприносе лепоти израза и самим тим обогаћују српски језик.

Дејан Спасојевић поезију не само да пише, већ поезију живи и дише, поезија тече венама овог уистину великог савременог српског песника у чијем су стваралаштву сублимирани, како домаћи тако и страни, великани поезије који су на његов опус оставили дубок траг баш као Петар II Петровић Његош:

,,Ако исток св`јетло сунце рађа,

ако биће ври у луче сјајне,

ако земља привиђење није,

душа људска јесте бесмртна,

ми смо искра у смртну прашину,

ми смо луча тамом обузета.”

те стога Спасојевић у својим песмама и каже:

,,Kада ћутим осећам ли Бога?”

,,Дјеци припада Царство,

она су драга и мила,

да примимо вјеру к`о дјеца,

заповјест је Господња била.”

,,Сагријеших Оче небу и Теби,

све је таштина и мука духу,

опрости ми и прими ме к себи

да наставим живот у новом руху!”

Често ће читаоци и у самом називу песме наићи на речи где треба да застану и размисле о њиховом значењу, јер како разумети песму ако не проникнемо и значење речи ,,ВИТЕЗДА”?

Има много оваквих примера у Спасојевићевом писанију, но не бих да их више наводим јер бих тиме читаоцима ускратио радост и ужитак читања. Рећи ћу само да послушате савет човека који је његове песме више пута читао и анализирао те да сваку песму читате полако и са разумевањем; у супротном: много ћете пропустити.

проф. мр. Бранко Мијатовић