POSTOJANOST U „HRONOLOGIJI NESTAJANJA“
(Jedno moguće poniranje u tokove pripovedanja autorke Aleksandre Letić)
Već nakon čitanja prvih redova rukopisa „SONJA – hronologija jednog nestajanja“ može se naslutiti da pred čitaocem nije običan detektivski roman. U središtu pripovedanja je iznenadni nestanak dvadesetosmogodišnje programerke Sonje Štajnfeld i policijska potraga za njom, ali njegov tok meandrira ponirući u dubine savremene egzistencije: osame, nerazumevanja, otuđenosti, krutih društvenih normi i labavih partnerskih i porodičnih odnosa. Dakle, iako u svojoj osnovi ima karakter detetkivske pripovesti ovaj roman se ne može strogo podvesti pod taj žanr.
Zagonetni problem – „puzzling problem“ zasnovan na istrazi nestanka mlade žene toliko karakterističan za krimi romane, u ovoj prilici je na izvestan način nadograđen, preinačen i prilagođen savremenom čitaocu.
Autorka bira naraciju u prvom licu kroz usta ispektorice Vidić, jedne fizički krhke, ali stamene i postojane ženske figure, samosvojne jake dame, „žene zmaja“. Njen mladi kolega, inspektor Muhić, je skromni aparatčik zadužen za papirologiju, a ona je vođa i mozak svih operacija. To nije slučajno s obzirom da i sama spisateljica neguje takve vrednosti.
Ovakvu karakterizaciju lika nepogrešivog hiperintuitivnog detektiva kakvog je svojevremeno ustanovio nenadmašni Konan Dojl u liku Šerloka Holmsa, prati i Letićka, s tim što mu daje svoj autentični pečat. Inspektorka Vidić je po starom okoštalom obrascu takođe izrazito pronicljiva i nepogrešiva u procenama. Ona se skoro po svemu uklapa u pomenuti prototip, ali je ipak po nečemu jedinstvena, ona je supruga, majka dvoje dece, žena iz našeg susedstva.
Kakva je inspektorka možda najbolje pokazuje njen razgovor sa načelnikom u kojem ga upozorava na mobing i seksizam nad pripravnicama koji u policiji provode neke njene kolege:
„Nije ovaj svijet stvoren za vas, al činite sve da budete dominanti, a mi žene da opslužujemo i da budemo dekor. Muka mi je od toga. Misliš da ja ne znam da se iza mojih leđa priča kako sam teška, kako je mom mužu sigurno teško sa ovakvom alapačom, da sam najvjerovatnije ušla u klimaks.“
Kompleksnost muško-ženskih odnosa u kojima su i danas prisutne milenijumske nesuglasice, stereotipi i predrasude, Aleksandra ne gura pod tepih, već naprotiv nastoji da ih ogoli i demistifikuje do kraja. Njen najbliži saradnik, inspektor Edin Muhić, je uzoran mladić koji je možda i sam izložen udarima sredine „alfa mužjaka“ iz razloga što ne deli njihove stavove. Vidićka je iskreno zabrinuta da i on ne poklekne pred šovinističkom najezdom gomile:
„Nije on kriv što je muško, niti bi biti muško trebalo značiti da si bahat, grub, nasilan. To od njih društvo napravi, to od njih ovo bolesno okruženje očekuje. A on ta očekivanja očito ne ispunjava. Kako li je njemu u svemu tome, kako li se on nosi sa tim pritiskom mladog muškarca i očekivanja, kako on izbjegne zamku nametnutog seksizma, nepostojeće muške dominacije u svemu, u poslu, u životu, u porodici? Nije lako, sigurno, biti ljudsko biće u društvu koje od tebe na svakom koraku očekuje da budeš pravo muško.“
Tokom istrage inspektorka Vidić otkriva da je i nestala Sonja na svom programerskom poslu bila u nemilosti muškaraca, tačnije kolege Mikija, koji joj po obrazovanju i znanju ne može ni prineti, ali je zato muško. To je dodatno motiviše da završi istragu i pronađe je.
Svoju sličnost sa Sonjom uviđa i u tome što ih okolina posmatra kao osobe koje ne mogu do kraja odgovoriti zahtevima svoje profesije. Sonjina majka smatra da je programiranje muški posao, a inspektorki šalju kolegu Sarića u situacijama kada ona kao žena „nije sposobna“ rešiti određeni problem, odnosno izvesti neke postupke u istrazi.
Tipično malograđanski odnos prema ženama na ovim prostorima u pogledu njihovih sposobnosti i kompetencija, prava na nasleđivanje imovine i drugi stereotipi koji uprkos tehničkom napretku, dostupnosti obrazovanja i neprekidnoj priči o ravnopravnosti polova nisu iščezli iz javnog diskursa, osnova su i potka ovog zanimljivog epskog štiva.
Radnja romana je ispresecana dijalozima, retkim i umerenim ali veoma uspelim deskripcijama i vešto zaokružena hepiendom, a jezik je kolokvijalan ali veoma ekspresivan i učinkovit.
Shodno svemu rečenom preporučujem izdavanje ove vredne knjige, uveren sam na veliku radost čitalaca.
Bijeljina, 9.3. 2024. g.
Prof. Milan Nikolić
