СВИ СМО МИ ПОНЕКАД РОМЕО У КАЦИ

Драги књигољупци, након сликовница и збирки

прича, чекају вас романи – да квалитетно проведете вре-

ме. Ево правог избора за вас!

***

Добар наслов је као капија за улазак у књигу. Или

добар трик – заустави те, збуни те и натера да кажеш:

„Чекај, шта је ово?” Управо такав је наслов „Ромео у

каци”.

Ромео? Знамо га – заљубљен до ушију, спреман на

велике речи и још већа дела. Али… у каци? Е, ту већ

нешто није како смо очекивали. Да ли је то неки нови, мо-

дерни Ромео? Или је упао тамо где не треба? Или се само

сакрио од света – или од самог себе?

Баш тај необични спој обећава нешто важно: да

ова прича неће бити ни сасвим озбиљна, ни сасвим сме-

шна, него помало и једно и друго – баш као што је и само

одрастање. Јер, ко није бар једном у животу био „Ромео у

каци”? Ко није покушао да испадне херој, па се саплео?

Ко није желео да остави утисак, а завршио мало… сме-

шно?

У овој књизи упознаћете јунака који машта велико,

пада незгодно, устаје полако и учи – не из савршених тре-

нутака, него баш из оних који мало пецну, мало засврбе и

дуго се памте.

Велиша Јоксимовић – РОМЕО У КАЦИ

86

Зато, ако очекујете причу у којој је све како треба

– можда ћете се изненадити. А ако сте спремни за причу у

којој је све помало наопако, али баш зато истинито – онда

сте на правом месту. Ја, седокоси читалац, препознао сам

се у овој књизи више пута. То је још један доказ да су

најбоље књиге за децу оне које с подједнаким занимањем

и задовољством читају и млађи и старији. Ова је од такве

сорте. Кажу да дете 21. века нема више пажње као некада,

да му брзо спласне. Уз овај роман пажња не бежи тако

лако.

Оно што осваја док читате овај роман јесу живо-

писни описи (караван, игралиште), богати дијалози, све

огрнуто хумором, јер деца то највише воле (магарац, каца,

човек-паук, а посебно истичем Главу четврту „Ромео и

Јулија” или како се, после авантуре у каци, завршила Ва-

силијева глумачка каријера). Приповедање је узбудљиво,

динамично и топло, као да седимо крај ватре, а припо-

ведач нам греје душу. Са њим ћете, као прави детективи,

пронаћи и човека-паука, шетати деда Јевремовим дво-

риштем, борити се против кријумчара мачака и јахати

коња Омера. О, колико је још занимљивих ликова људи и

животиња између корица ове драгоцене књиге! И да не

заборавим: „…тридесет две мачке у малој соби и малом

стану и једна буцмаста бака…”

Ни име главног јунака није без значења. Василије

– име које у преводу значи „краљ” – носи дечак који баш

и нема много краљевске среће: пада са коња, саплиће се

на сцени и спава тамо где не треба. Али можда је баш у

томе тајна – јер прави „краљеви” не постају они који

————-

„РОМЕО У КАЦИ”, ВЕЛИША ЈОКСИМОВИЋ

Прошле су 33 године откада је Велиша Јоксимовић, 1993. године, објавио своју прву књигу песама и прича за децу „Змијски цар”. Од једне до друге књиге, Јоксимовић је изградио своје име и као књижевник и као аутор стручних и научних радова о просвети, завичајној и српској књижевности 19. и 20. века, повремено објављујући песме и приче за децу у антологијама и књижевним часописима. После читања узбудљивог романа за децу „Ромео у каци”, тешко је не запитати се колико је књижевност за децу изгубила тиме што аутор није имао више времена и могућности да се њоме бави.

Роман „Ромео у каци” је зрело прозно остварење у којем се лако препознају све кључне карактеристике романа за децу: нарација тече из перспективе детета и представља занимљив спој реалног (могућег) и фиктивног, тематика се тиче одрастања и спознаје животних истина током дечјег развоја, радња је динамична, мозаична, састављена од низа епизода које се могу читати и као засебне целине, али које су заједничким јунацима и мотивима испреплитане са темама које се кроз роман развијају и продубљују, језик је прилагођен дечјем узрасту и обогаћен хумором, дијалогом и живописним описима, доминира оптимистична перцепција, а дело одликује и снажна етичка и васпитна димензија.

Комбинујући традиционални модел авантуристичког романа за децу са елементима савремене прозе (који се нарочито виде у поступцима интертекстуализације), Јоксимовић вешто гради динамичан, узбудљив свет дечака Василија, чије згоде и незгоде пратимо током једног школског распуста кроз низ духовитих пустоловина протканих снажним емоцијама и дискретним васпитним поукама или рефлексијама. Према књижевном теоретичару Слободану Ж. Марковићу, књижевност за децу обухвата дела која су „по својој унутрашњој структури блиска младим читаоцима”, што подразумева прилагођеност дечјем искуству, интересовањима и начину доживљавања света. У роману за децу то се најчешће испољава кроз развијену фабулу, динамичну радњу, авантуристичке елементе и јунаке са којима се млади читалац лако поистовећује. Јоксимовићев роман „Ромео у каци” у потпуности испуњава овај теоријски захтев.

У структурном и композиционом смислу, роман је близак традицији класичног романа за децу у којем се јунак обликује кроз низ искустава различитог карактера. Роман је изграђен од 18 поглавља, што на симболичан начин можемо повезати и са темом одрастања. Композиционо, роман почива на принципу цикличности и има мозаичну (епизодну) структуру са јединственим развојним током, јер су све епизоде повезане ликовима, простором и развојем приче и јунака. Поједини мотиви и ликови се враћају кроз различите ситуације добијајући притом нова значења. Осим мотива љубави, постепено се развијају и мотиви храбрости, пријатељства, маште и љубави према животињама, а управо ти мотиви повезују појединачна поглавља у складну целину. Кружна организација мотива, односно чињеница да се одређени мотиви непрестано обнављају и развијају (попут Василијеве заљубљености или Тошичиних несташлука) обезбеђује унутрашњу кохезију дела.

Радња се развија по следећем приповедном моделу: догађај (наговештен већ насловом као микротекстом) – проблем – заплет – разрешење, што значи да почива на авантуристичкој наративној матрици која обезбеђује будну пажњу младих читалаца. Није реч о класичном билдунгсроману, али се у роману свакако препознају елементи романа одрастања: Василије постепено упознаје себе и своје емоције, учи се да прихвати пораз, открива сложеност међуљудских односа и поступака, развија врлине и усваја вредности. Свака епизода се може читати и као засебна наративна целина, мада су сва поглавља обједињена животом и размишљањима дечака Василија, који се налази у осетљивом добу првих заљубљивања, жеље за доказивањем и првих несигурности и неуспеха. Све епизоде повезује ‒ као својеврстан наративни амалгам ‒ тема љубави: од прве љубави Василија и Драгане Петровић и њихових мачака Цице и Тошице, до позне љубави Јеврема и Јевросиме и њихових паса и мачака. Наслови поглавља представљају важан структурни елемент. Они не само што најављују садржај поглавља, већ имају и мотивациону улогу пошто побуђују читалачку радозналост и наглашавају авантуристички карактер дела. Поднаслови често представљају коментар или наговештај будућих догађаја, што је поступак познат у традиционалној књижевности.

Радња романа је динамична и углавном линеарна, због чега се лако прати. Писац вешто комбинује разноврсне авантуристичке мотиве: путовање, детективско истраживање, решавање проблема (мистерије) и откривање тајни. Догађаји се могу пратити на два тока. Први се односи на самог наратора, дечака Василија, његову љубав према Драгани и животињама, однос према деди, другарима, његово одушевљење каскадером и детективским романима, при чему се у дубљим психолошким слојевима открива жеља за доказивањем, страх од неуспеха и постепено стицање самопоуздања.

Други наративни ток расплиће авантуристичке мотиве и у првом плану доноси занимљиву повест о судбини најбољег каскадера Храстивоја Храстовчића у чијем имену је и снажна симболика храста као универзалног симбола снаге, дуговечности, мудрости, заштите и непоколебљивости, што је у потпуности усклађено са животним преображајем који се овом јунаку догађа, а која има и важну улогу у сазревању главног јунака. Та повест ће имати и снажан утицај на дечаково одрастање и разумевање животних успона и падова. Пустоловни мотиви откривају се и у причама о коњима и каскадерима, копцу Кобију, детективском случају човека-паука, оснивању Дома за напуштене животиње и другим авантурама Василија и његових другара (Мићко, Лале, Жути, Даница).

Дух заједништва и пријатељства прожима цео роман и на ненаметљив начин доприноси изградњи ставова и неговању вредности код младих читалаца. Савремена наратологија истиче да васпитна улога романа за децу не треба да буде сама себи сврха, већ васпитни ефекат треба да произилази из саме радње и судбине ликова, а не из отвореног поучавања. Управо такав приступ краси и роман Велише Јоксимовића, са тек понеком директном рефлексијом коју ћемо илустровати следећим примерима:

• ‒ Али је у том часу схватио и да су невидљиве границе између провалије и небеса, између пораза и успеха, срамоте и славе, и да се никада не зна који су то путеви и разлози да се човек нађе час с једне, час с друге стране.

• ‒ Постоје тренуци када сумња и безнађе потисну вољу, наду и жељу за успехом.

Што се хронотопа тиче, приповедач описује догађаје одигране током једног школског летњег распуста, а кроз сећања (нпр. Василијевог на баку) помињу ликови и догађаји из претходне школске године и ранијег детињства. Место није именовано, али би могло да буде било које мало место у Србији, које има школу, игралиште, пошту, банку, парк, улице, простор на којем могу да гостују вашари, односно каскадери. Уз урбан миље неименоване варошице, радња се једним својим током, захваљујући јунакињи Драгани, одвија на селу, што обезбеђује лирске, емоционално обојене описе потока, пашњака, воћњака, шуме и голубарника. Осим у спољашњем простору варошице и села, радња романа се одвија и у дединој кући са окућницом, кући Драганиног ујака који живи на селу, као и у кући и дворишту Јеврема и Јевросиме.

Како ни варошица ни село нису именовани, закључујемо да простор има симболичку улогу. Сва места на којима се развијају догађаји симболично представљају просторе одрастања и дечје имагинације. Варошица постаје место авантуре, маште и снова, у које путујући караван уноси елемент чуда и узбуђења; дедино двориште је полигон игре и комичних неуспеха, а ујаково село простор блискости с природом и унутрашњег сазревања, при чему свако откривање тајни доводи до савладавања важних животних лекција. Типизираност простора – која се огледа кроз универзална места свачијег детињства, свакодневне животне ситуације и препознатљиву атмосферу паланке у којој сви све знају, а сваки догађај постаје важан – обезбеђује ефекат колективног сећања на детињство, због чега роман може бити занимљив читаоцима различитог узраста.

Композициона динамика почива на сталној смени успеха и неуспеха, уз доминацију оптимистичног погледа на живот, употребу хумора и стварање комичних ситуација које обезбеђују да се болне истине које су саставни део одрастања лакше поднесу, због чега имају и развојну улогу. Занимљив композициони поступак препознајемо у представљању догађаја из две различите перспективе ‒ Василија и Драгане Петровић. Василијева перспектива је обојена хумором, несташлуцима и авантуризмом, а Драганина је проткана лиризмом, емотивношћу и љубављу према природи и животињама. Ово укрштање „мушког” и „женског” погледа на свет потврђује да је аутор педагошки свестан специфичних узрасних карактеристика дечака и девојчица и да их уважава, због чега је роман подједнако интересентан читаоцима оба рода.

Важну уметничку вредност овог романа представљају и савремени књижевни поступци, као што су: уметање фиктивног текста, цитатност и алузивна интертекстуалност. Први поступак, фиктиван текст у тексту, односи се на епизоду у којој дечак Василије добија од деде књигу за успешно решен детективски случај, а наводи се књига самог аутора Велише Јоксимовића „Човек-паук и друге детективске приче” која не постоји (или барем још увек није угледала светлост дана). Поступак интертекстуалности се у роману јавља и као цитатност, на пример дечак Василије чита повређеном каскадеру Хемингвејев роман „Старац и море”, али и као алузивна интертекстуалност, коју препознајемо већ у наслову романа „Ромео у каци” који дечака Василија доводи у везу са Шекспировом трагедијом. Љубав према животињама и прича о снимању филмова роман повезују са филмовима о Винетуу, а прича о коњу евоцира и приче о Џингис-кану. Интертекстуалност се уочава и у епизоди о човеку-пауку, која асоцира на Спајдермена (популарна култура), а све ове књижевне алузије проширују значењски простор романа и обезбеђују више нивоа читања.

Даске које живот значе постају извор хумора у епизоди о школској позоришној групи у којој ће Василије глумити магарца, а аутор вешто користи и могућност да кроз роман истакне Аматерско позориште „Миливоје Живановић” из родног Пожаревца. Овим поступком реалистичке мотивације писац ствара утисак да се радња романа дешава у стварном, препознатљивом културном простору чиме се појачава веродостојност дечаковог света (школа, секција, позориште, варошица). Заправо је читав роман изграђен око мотива глуме, представе и улога које дечак игра (Ромео, магарац, детектив, љубитељ животиња…). Позориште постаје простор у којем деца уче како да „играју живот”, а увођењем аматерског позоришта у радњу писац реализује метафору о животу као позорници.

Роман се одликује и узорним стандардним српским језиком и стилом приповедања прилагођеним младим читаоцима. Лексика прати свакодневни живот и интересовања младих, разумљива је, конкретна, сликовита, понекад емоционално обојена (нпр. из перспективе Драгане Петровић сеоски пејзаж је описан уз лирску интонацију, визуелне слике, звучне утиске, али и личне импресије и осећања, чиме се продубљује атмосфера). Дијалог има важну улогу у роману – доприноси карактеризацији главних јунака, убрзава радњу и драматизује ситуацију, често је извор хумора који у великој мери доприноси лакоћи читања и придобијању пажње читалаца.

Функције хумора у овом роману су разнолике, од ситуационог хумора, који препознајемо у свакој дечаковој „великој животној драми” која се као по правилу завршава комично, попут пада са ждребета, спавања у каци или саплитања у улози Ромеа, преко хумора кроз духовито именовање (кус-петлић, небески гусар, кобац голубијег срца) и хумора хиперболе (несклад између доживљаја херојског спектакла највећег каскадера на свету и Василијеве неспретности може се тумачити и као блага пародија унутар авантуристичког жанра), па све до хумора карактера, који се препознаје у лику мачка Тошице. Мачак Тошица евоцира Ћопићевог Мачка Тошу и он је персонификован лик шаљивџије који Василија доводи у неприлике, али и носилац поенте у епизоди у којој се мистериозни нестанак објашњава чињеницом да је Тошица постао тата, глава своје мачје породице. Посебну врсту хумора препознајемо у благој пародији позоришта и филма, јер се класична трагедија на школској приредби претвара у комедију.

Хумор има важну психолошку улогу јер Василијеве поразе не доживљавамо као трагичне, већ као смешне и симпатичне, а из њих произилази сазревање јунака са којим се читалац поистовећује доживљујући и личну катарзу. Стога хумор ублажава осећања стида и понижења и претвара их у искуства учења. С обзиром на чињеницу да је хумор доминантан поетички принцип, жанровски би се роман могао одредити као хумористички роман о одрастању са авантуристичким елементима, јер писац вешто спаја дечју свакодневицу, машту, хумор и рефлексије (поуке, закључке) о животу.

Роман „Ромео у каци” Велише Јоксимовића се својим уметничким вредностима препоручује као штиво које треба да уђе у избор школске лектире јер потврђује да у српској књижевности за децу још увек има простора за дела која истовремено забављају, васпитавају и трајно остају у читалачком памћењу.

Данијела Ковачевић Микић