Песник на молитву избора
Лауреат више угледних песничких награда, стваралац чија је поетска звезда годинама у успону, рођени Пожаревљанин и натурализовани Београђанин, Дарко Стевић, поново је своју читалачку публику обрадовао новим рукописом, запаженим и похваљеним на Дринским књижевним сусретима 2022. Усудио се да у времену када су збирке љубавне поезије реткост, (храбро) проговори, из мушког угла, о љубавном болу, чежњи, сновима… О свему од чега срце затрепери у самоћи, читамо лирски дневник, страницу по страницу…
У шест циклуса (О песнику и о песмии, Искре трагови снови, На мостовима упитаности, Дани летњи ноћи зимске, Препознавања, Писмо) распоређено је четрдесет шест песама, и по једна као уводна (Тишине) и завршна (Даљине).
Те песме су Сваковрснога спознања изворишта, у ћутњама препознатих боравишта. (Тишине).
Одличан зналац ритмова и рима, између говора и ћутње сместио је своја поетска сновиђења, у којима сагорева у огњу речи. Префињени лирик, чистих, класичних стихова, одмерен и меланхоличан, у чијим темама преовлађују љубавне, окренуте прошлости, бившој драгој, успоменама и љубавном болу, јер „бол је трајању цена“ (Бол). У збирци налазимо несколько песама у формама неуобичајеним за овог песника (дистихови, рефрени…). Двадесет две успешне глосе: Сан и Обрис. И, мисаоно и ритмички другачије: Мостови, Питање, Грехом тамне јутра, Журимо ти и ја, Двоје. Елегично, Стевић се често враћа првој љубави, као тачки око које се и даље, упорно, врти његов поетски свемир.
За то твоје око, црно и без стида, неразумно, смирен, стаћу испред зида, а за усне медне, жељу од давнине, прелетећу мора, брда и планине. (Шта бих дао).
Песник промишља о питањима смисла и бесмисла, „не видесмо смисао, не прочитасмо поруку“ (Tabula rasa). Романтичне, помало архаичне, као да су из неког прошлог времена, његове песме морају дотаћи (старомодне) књигољупце, заљубљенике у истинску поезију, која се (увек!) пише срцем! Сетан, јасан у стиху, једноставних чистих рима, попут Алексе Шантића Емини, Стевић ниже песме посвећене Вечној Драгој.
Али… у ноћи, када си сама, ако твог срца дрхтај је тих, моја ће душа изрећи чиста, теби – не другој, последњи стих. (Стих)
И оне малобројне песме у слободном стиху, неримоване (јер, рима је Стевићево царство!) имају јасну унутрашњу мелодику, слагање стихова које не одступа од ритма. Поезија је исповедна, у првом лицу, у њој се преплићу, у густом ткању, успомене, искуства која је потом живот донео, љубавна чежња, често и бол, али и вера у наставак, неки поновни сусрет, макар и сусрет душа:
А на другој страни, када се нађемо ти – моя душа и ја, знаћеш: све ово било је најава тог, нашег, најлепшег сна. (Зид)
Песник је често запитан колико је вредела љубав док је трајала, и како ће болети када буде престала (Сазнање).
Док му, у изузетној метафори, која би могла бити и наслов: речи творе камен молитвеног зида (Теби)
Песма Карусел као да је окосница читаве збирке, у којој се, и око које, врте сва размишљања, двојбе, успомене и наде којима се песник у њој бави. Она је поетски манифест, сећање на младост, на љубав, запитаност над животним токовима, сањаним, очекиваним и оствареним, и, увек, неизоставно, на Вољену којој се лирски субјекат непрестано враћа и обраћа. У другој песми, у унутрашњем монологу и с рефреном чије понављање појачава поетске слике, Песник закључује: „Чуј – старим, сећања све ме више плаше“ (Грехом тамне јутра).
Нема у његовим стиховима поетских вратоломија, он нам нуди само своје срце на длану, безграничну искреност, лепе речи у складним строфама, лирске слике у којима ће се читаоци лако препознати и поистоветити се. Кроз збирку често јасно просину поетски крици, које ће душа са ожиљком, у болу искусних читалача, пригрлити као своје властите:
реч ми ретка са усана бежи, где да иде кад не може њој. (Реч)
Читав циклус ПИСМО чине песме у слободном стиху, сасвим другачије од претходних. Њима нам овај песник открива да уме да влада и другим песничким формама, мање захтевним од риме. Оне су лирска писма о смислу живота, којима се песник обраћа свима нама, разгрћући питања (а некад дајући и одговоре) која долазе са годинама и искуством… И њима нам Дарко Стевић поручује:
Живео сам сваку песму своју и утехе чувао за крај. (Реч)
Уживајући у овој складно обликованој исповедној збирци, сигурни да ће је читалачка публика волети, чекамо и најављене нове стихове овог врсног и песника и сонетисте, који ће бити корак даље у његовом поетском ходу. Подсећајући на Кафкину мисао да је писање облик молитве.
Јасна Миленовић
