ИЛИРИК – НОВА ВЕРЗИЈА РОМАНА КАО ПЕРСОНАЛИЗОВАНА ПРОЈЕКЦИЈА ЈЕДНЕ ИСТОРИЈЕ
Драган Глоговац (1964, општина Коњиц), један од ретких савремених српских списатеља који без остатка себе, у духовном смислу, зарања у историју српског народа, у његове митове, легенде и још жива предања. Он их промишљава, снагом фикције изнова отвара и, као новопокренути свет, својим особитим сваралачким поступком, уграђује у нове романескне структуре. Овде се мисли на његова остварења – Задужбинар, Тројада, Захумници, Изгубљеник, Ириновац.
Овај аутор, у назначеним романима, настоји – мада не увек – да се историја једног народа, али и свих оних који егзиситирају на истом простору и у истим временским распонима, осликају с неком андрићевском мирноћом и што објективније. И то у свим аспектима друштвеног трајања, са свим колективним ломовима, страдањима, надањама и сумњама, предрасудама ( понајчешће верским, етничким) и оним што их носи и крила им даје – идеалима. Све то, по могућству, сагледано преко појединачних судбина и умножених посматрања, логика, увек из других социјалних перспектива и углова, и сензибилитета који све то емитују (војсковође, кадије, ефендије, кираџије, кметови, мали трговци, искусни старци, младе бунџије, који хећим или кафеџија).
Тада могући читалац може јасно спознати како се историја из једне клишетиране експлицитности и обајателих тврдњи, негација и претпоставки преодева у очуђујуће рухо романа, у нешто што дамара и почиње да постоји као особита стварност, обликована од малих конкретних појединости, слика, од успостављених међуодноса који се мире, додирују, укрштају и оштро секу; од пројекција добра и зла, затечених у акцијама, било разорним или доброчинитељским. И све то до нашег савременика пристиже као ехо/ одзвон пробуђених гласова; остаје као прича која је залог памћења, или пак као запис у камену. Тако се долази до саге о стрепњи, болу, о слободарском завету и људском достојанству, а што се читаоцу нуди и као кодни запис о ономе шта смо доиста били и докле смо стизали.
А сад о ономе што често бива када је реч о истроријском у романима аутора Глоговца. Догоди се, у залету стварања или под теретом преобимне грађе, вероватно, да дође до вишка нефикцијских коментара, уопштавајућих дискурса који остају изван нарацијских токова, или пак да се неки такви историцизми третирају као упад ( споља) у вербални простор фикцијског како би се нешто додатно појаснило у чињеничком смислу. Исход: у свести читаоца то се доживљава као реметилачки фактор у успостављању динамике истинског наративног тока и поретка од малих а битних конкретности и фикцијских слика.
Аутор о коме говоримо овде, временом, долази до спознаје да списатељска усмереност, док дело настаје, мора да има на уму какав ће учинак бити у обликовању дела овог жанра, тј. који ће се принцип афирмисати: да у првом плану буде историја као роман (нарацијска фикција), или роман као историја (што подразумева већ документоване чињенице, проверене истине, готове идеје – својствено историчарима, биографима, мемоаристима и публицистима).
Аутор Глоговац схвата да се и њему та климавост, понекад, отме, па историја, са учесталим уопштавајућим присуством, почне да односи превагу у односу на фикцијски наратив, што постаје (за неке) и „смар“, и да тога управо понајвише има у романескној прози Захумници (2020). Видећи у томе један од главних разлога, Драган Глоговац се одучује да крене у нову верзију истог, под новоизведеним насловом Илирик, у коме историја неће бити утуљена, али ће њена артикулација бити индуктивно дата: кроз приче свакодневних сусретања, сагледавана из разних углова посматрања, искуствено и језиком бојена на начине који је чине динамичном, изазовном, флексибилно или ригидно схваћеном, па и за оне који су затечени у разним животним ситуацијама и диванима.*
Највећа пажња у преради првобитне текстуре посвећена је проблему историцизма као изваннарацијског дискурса. У том смислу, радикалну измену је претрпео Увод у роман, који је на шеснаест страна доносио историјска кретања кроз миленијумске временске распоне, али и многа „историческа збитија“ везана за многе народе и цивилизацијске кругове на просторима велике Илирије која се смањивала и прелазила у мале регије, често завађене и поробљаване. И тако све до краја 19. века, на том похараном захумском и ширем простору. У новој верзији текст је сведен на непуне четири стране, са тежиштем на Илирима и на њиховим вредностима у антрополошком смислу, што ће (по аутору) остати препознатљивост све до њихових потомака, Захумника / Херцеговаца, све до данас. Управо у томе је и кључ за нови наслов – Илирик. Сада, у овој варијанти, историјско, као засејање, укључено је у наративно поље проткано поетизацијама, којe отапаjу свако присуство историјских браздања.
Друго поглавље „Устанак“ истоименог првог дела романа је, као чист историјски дискурс, избрисано. Уместо такве садржајности дошла је нарацијска фикција „Димитрије“, кроз коју проговара глас посматрача што прати јунака, али и јунак који из персоналне перспективе даје пројекције о животу и ономе што бива или се спрема. Историја је, на врло креативан начин, кроз персонализована гледишта, донета у поглављима „ Пушка“ и „Конгрес“. На плану декомпоновања романескне структуре прве верзије, уследила је још једна промена. Пето поглавље „Жана“, из првог дела романа Устанак, „улоговано“ је у трећи део Пушка, као његово друго поглавље. Повод је у унутрашњем смислу дела – да би се судбина Жане Меркус, гарибалдинке по револуционарном заносу и алтруизму, али и коначном поразу и паду, што више осветлила и покзала у истој равни са судбинама устаника, исходом устанка, са којима је досегла највеће осмишљење свих својих уверења и напора, али и крах узајамних идеала који су их водили из борбе у борбу. (Она, богата принцеза, све што је имала дала је за усрећење других и завршила као анонимна просјакиња под мостом Сене у Паризу(поглавље „Јованка“); и херцеговачки устаници, подвижници, после тридесет година побуна и борби, надања и веровања у слободу, доживљавају ново наметнуто ропство и национални расап („Русија“.)
___________
*Нова верзија је поступак коме се прибегава када креативна мисао субјекта, незадовољна учинком, императивно настоји да мање или веће интервенције изврши у постојећем делу и да себе искаже на што делотворнији начин. И то није ништа ново у српској књижевности. Тако романи Раскид и Лелејска гора Михаила Лалића постоје у две верзије, под истим насловима. Савремени писац Видан Николић (1947–2024), професор, научник и аутор три историјска романа, своје дело Сенка деспотице (1999), нешто касније, доноси у другој верзији, под измењеним насловом – Проклета Јерина. Управо сада то чини и Драган Глоговац са својим Захумницима.
Из сличних разлога избрисан је и поговор/ „Завршетак“ романа, јер синтетише свеукупну спознају о ходу захумског света кроз историјско искуство човека. Овим као да је ускраћена могућност да читалац сам о томе просуђује, након што се читање заврши. Он је тај који треба у себи интензивно да промишља дело и декодира „рачвасте мотиве“ и идејна усмерења која настањују романескну фикцијску нарацију, и да огласи велику спознају, ако успе да се ње домогне.
(То је заправо и разлог што у модерним прозама, рецимо, Петера Хандкеа нема јасног завршетка, закључавања дела.)
Изведене модификације у структурама романа Захумници Драгана Глоговца, под новим насловом Илирик, не престају да чувају спознате поступке романескног моделовања фикцијских реалитета, а који воде у жанровско урушавање романа, тј. у његову хибридизацију. Наравно, то није идење у минус, већ искорачење које води у модерно поимање и творење романа, по коме границе жанровског одређења и нису тако битне.
У том смислу се за прозу Илирик, између осталог, може рећи да је историјски роман: по временским ознакама, местима, догађајима. По хронотопу – он то јесте. Међутим, он то није по носивним ликовима фикцијско-стварносне датости, сем Омер-паше Латаса и Жане Меркус. Ту нема артикулисаних вођа буна, устанака (када се Отоманско царство урушава, а буја слободарски дух поробљених); нема Луке Вукаловића (1852 – 1862), Мића Љубибратића (1875 – 1878) и других. Постоји Јаков (неисторијски), увек у покрету и ломовима, сав од мањих „комада“, разасут по наративним токовима дела. У наслову је неки Илирик, али, у нарацаји, као појавност и актер није карактеролошки презентован, не постоји. Остаје на читаоцу да тај проблем индуковане знаковности разреши. Можда је ово роман-хроника, или роман времена и места (појединци се стално крећу, мењају места). И све су то усмерености идења ка модерном роману, европском. Нешто као и код П. Хандкеа. Код њега то више и није роман него само приповест, повест.
У компоновању романескних уметничких светова Драгана Глоговца преовладава поступак „разуђености“ и слободног успостављања редоследа, где нема чврстих узглобљавања у развоју радње и догађаја. О томе сведоче и поглавља: „Омер“, „Димитрије“, „Јаков“, „Кириџија“, „Ферман“, „ Грахово“, „Скадар“, „Ђед“, „Жана“, „Хећим“… За сва та поглавља може се рећи да су „рачвасти наративи“ који имају новелеистичка својства, заокружене приче. Повезују их, у доживљајном смислу, заједничка историјска позорница на којој су се сви они, у неком симултаном трајању, нашли да свако од њих одигра своју улогу.
Поступак фрагментирања присутан је и у многим поглављима. Изостаје хронолошки приступ у формирању целовитости лика, догађаја. Иде се у нелинеарност: када се заврши животна секвенца, у садашњости, иде се у прошлост (далеку, блиску). Покреће се ретроспекција минулог да би се, преко присећања, боље уобличио профил појединца или боље схватила анатомија једног догађаја из садашњости. Врши се, филмским језиком речено, поступак монтаже од већих и мањих кадрова да би се дошло до неких архетипских спознаја о колективитету са херцеговачког камена и мучног гребена опстанка.
И, на крају, још једном треба нагласити: оно што као снажан утисак траје након читања сваког, а посебно овог дела Глоговца ( изведеног са новим језичким и перцепцијским кристализацијама), јесте изузетно ауторово познавање унутрашњег света захумског/ херцеговачког човека, са свим његовим душевним таласањима, сазнајним дометима до којих се долазило преко богатог коренског наслеђа, кроз епска вртложења која врхуне у озрачју истина: слобода – част и вера, и преко индивидуалних искуствених спознаја. Остају успеле слике и асоцијативна ројења, сновни рељефи предела, те хоризоната бола и радовања који се расклапају и склапају, до самог огњишта. И онај страствени зарон аутора у исконску орођеност и сливеност човека са природом.
Али, остаје и она загонетност, након свега: Ко је Илирик у овом делу? Нема га, а ипак га има.
Часлав Ђорђевић
- јануар 2026. год
Биографија
Драган Глоговац је рођен 03. марта 1964. године у Главатичеву, општина Коњиц. Школовао се у Коњицу, гдје је завршио Гимназију, након одлужења војног рока Шумарски факултет у Сарајеву, а послије грађанског рата у Босни и Херцеговини школу Међународног еколошког права у Женеви, Швајцарска.
У почетку књижевног рада је писао приповјетке и новеле, а потом се одлучио на писање историјских романа, у чијим садржајима основицу, као и главни лик представља једна од историјских личности, а радња романа је испреплетена од митског до стварног, прошлог и садашњег.
Живи у Вишеграду, а запослен је у општинској управи на мјесту самосталног стручног савјетника.
За изузетан допринос у стваралачком раду одликован је Орденом Његоша II реда.
Члан је Удружења књижевника Републике Српске.
Од дјела писаних у изреченом стилу до данас су објављени:
- Задужбинар – историјски роман о Мехмед-паши Соколовичу, Књижевни фонд Свети Сава, Источно Сарајево 2012., два издања.
- Богумил – историјски роман о чувеном сликару Лазару Дрљачи, Издавач Друштво библиотекара Републике Српске 2014., два издања.
- Тројада – роман, Издавачка кућа Жиравац, Пожега 2016., два издања.
- Захумници – историјски роман, Издавачка кућа Агноста, Београд 2020. год.
- Мати Сара – Новела, Фресколикар – приповјетка, Часопис за науку, кутуру и књижевност Токови, Беране, 2020. год.
- Професор – приповјетка, СПКД Просвјета, 2022.
- Изгубљеник – роман о ратним дешавањима на просторима сјеверне Херцеговине, Издавачка кућа Агноста, Београд, 2022., два издања,
- Ириновац – роман о деспотици Ирини Бранковић и зидању Смедерева, Институт за српску културу Никшић, 2025. год.
