ПЕСМА КАО СЕМЕ ТРАЈАЊА
Птица у поетској традицији често означава слободу, кретање, духовно уздизање и везу између земаљског и небеског света. Семена која она расипа у лету постају метафора трајања, памћења и преношења живота. Прах тог семена, готово невидљив и лак као дах, симболизује крхкост постојања, али и могућност новог рађања.
Лирски субјект у стиховима Драгане Ђурковић Тошић делује као сабирач расутих трагова – сећања, предања, духовних симбола и личних искустава. Њена поезија настаје управо из тог покушаја да се пролазни тренуци, историјске ране и породична сећања и ожиљци претворе у трајну реч. Зато су њени стихови истовремено лични и општи, прожети свешћу о припадности земљи, језику и духовном наслеђу.
Један од кључних поетичких ослонаца ове збирке јесте интертекстуална веза са духовним и културним наслеђем српског народа. У песми Слово ћирилице песникиња успоставља снажну симболичку паралелу између језика, земље и вере. Ћирилица у овом поетском простору није само средство комуникације већ сакрални знак припадности, печат духовног идентитета. Мотиви Хиландара, Богородице Тројеручице, три Мораве и плодних житних поља граде сложену симболичку топографију српског простора, где се историјско, духовно и природно прожимају у јединствену поетску целину.
Значајан тематски слој збирке представља поетика националног памћења и историјске трауме. У песмама Народе мој и Судба нам камена ледена лирски субјект се обраћа колективу у тону опомене, туге и молитве. Ове песме носе елементе традиционалне тужбалице и народног опела, али истовремено функционишу као савремено лирско схватање о судбини народа. Србија је у њима представљена као земља „на камену зидана“, елементу снажне издржљивости али и материјалу склоном пропадању услед занемаривања. Снажна слика црних марама, крстова и молитве открива дубоку емотивну подлогу ових стихова – свест о страдању али и о духовној снази која из тог страдања израста.
Неће нам промаћи ни интимно средиште ове збирке, место где се лирски глас ослобађа историјске вредности и окреће најдубљој људској емоцији – мајчинској љубави. Кроз песму Очи трешњине боје доминира нежна, исповедна интонација, а лирски субјект се појављује као мајка која истовремено благосиља и стрепи за пут свог детета. Симболика боја, мириса и природних мотива – лаванда, липа, трешња – гради поетику нежности, у којој се животни савети, сећања и молитва преплићу у један топао, заштитнички говор.
Оно што ову песму чини посебно снажном јесте њена генерацијска перспектива. Песникиња у њој успоставља тихи дијалог између три женске судбине – баке, мајке и ћерке. Путовање, одлазак и повратак постају мотиви животног циклуса, док мајчин глас прихвата неминовност раздвајања. Спознаја да се љубав огледа у томе да највољеније морамо пустити да оду својим путем, али да их увек песмом испраћамо и дозивамо. Мајчинска љубав је она која подржава, прашта и безусловно даје, и као таква ствара подлогу за нова несебична давања.
Простор пазарских сокакa (Мојим сокаком) који није само географски оквир већ и поетски хронотоп сећања – место где се укрштају младост, љубав, бунт и наивност, проналазимо на месту где песникиња одлучује да нам подари своју танану, крхку и љубавну димензију. Мириси бехара, трешања и топола граде атмосферу пролећне раскоши и животне енергије, али се у тој лепоти већ наслућује и траг пролазности. Посебно је упечатљив мотив гитаре, симбола младалачког сна и стваралачке наде. У тренутку када се она замењује хармоником и кафанским животом, читалац осећа да се нешто неповратно мења: љубав више није простор заједничких снова, већ постаје место разилажења и тихог губитка. Самим тим, врло вешто је уведен амбијент који ће нам на крају песме донети свест о љубави која је остала у простору сећања и свести да се обећани свет није остварио.
Поетски језик Драгане Ђурковић Тошић одликује се богатом метафориком, ритмичном интонацијом и честим ослањањем на елементе усмене традиције, духовне поезије и народног песништва. Њени стихови се крећу између молитве, исповести и поетске визије, стварајући препознатљиву поетику духовне и завичајне лирике. У том простору поезија постаје начин да се човек суочи са сопственом историјом, али и са сопственом душом.
Збирка Прах од семена птице у лету зато се може читати као поетска хроника једног времена и једне породичне, али и националне судбине. У њој се прожимају бол и нада, историја и интимно сећање, вера и љубав.
Песникиња нас подсећа да је поезија често последње уточиште где се могу сачувати корени, језик и нежност – онај прах семена који, и када га ветар разнесе, ипак носи могућност новог живота.
Дијана Челић
