Стање духа свијетли као вјечна зубља Светог пламена
(Радмила Стевановић: „Отисци душе“)
Читајући рукопис књиге „Отици душе“ Радмиле Стевановић, пјесникиње слободоумне мисли и оплемењене душе, крећем цитатом реченице из биографије; „Живот је дар који треба истински да живимо и да своју душу добрим дјелима смиримо, али треба нам и љубав, склад и мир, јер једино тако човјек може да се осјећа жив!“
Зашто почињем моје мишљење о књизи „Отици душе“ уважене пјесникиње Стевановић овом реченицом? Зато што је та реченица темељ и конструкција комплетне збирке која се налази пред нама, а она је скуп од двадесет пет (25) пјесама кроз чију материју перманентно прожима орјечење цитиране реченице.
Радмила Стевановић је магистар педагогије и као што сама каже; „Област која највише испуњава и у којој се неопходно усавршавати. Рад са дјецом човјека оплемењује, а истовремено нема хуманијег рада и веће животне инвестиције од адекватног васпитања и подизања дјеце!“
Веома је важно казати да су наведени цитати кичма пјесничког стваралаштва и неугасло огњиште душе из које се роје варнице љубави, склада и мира према драгим бићима које пјесникиња воли, цијени и поштује.
Ако би анализирао аутентичност и смисао назива књиге „Отисци душе“ уз велики труд, и залагање, мислим да не бих могао ништа промијенити, јер је пјесникиња својих двадесет пет пјесама опечатила нитима душе. Нит душе је оно најтананије осјећање које постоји код човјека гдје долази до излива љубави, доброте и поштовања према најрођенијим и блиским особама. Ово јесте збирка поезије која оставља, за сва времена, траг бића које је распјевано до те мјере да у својој распјеваности налази смисао да овјековјечи стање духа који свијетли као света зубља Вјечног пламена.
Човјек јe успјешан онолико колико умије да буде креативан и квалитетан у послу који ради. Радмила Стевановић је показала да има неоспоран квалитет у свом стваралачком опусу, али и креативност. Увијек сам волио иновације, а тиме и књиге које имају нешто посебно и необично, а збирка пјесама „Отисци душе“ је баш таква. Наиме, пјесникиња је направила мисаону, уводну реченицу испред сваке пјесме и тиме на један необичан начин показала креативност пјесничког надахнућа.
Уводна реченица открива намјеру: „Ову књигу посвећујем својој породици, свима који носе свјетлост у својим срцима и оним, који осјете тишину душе-нека ваши отисци живе и инспиришу!“
Пјесме посвете су: куму, мајци, ћеркама Лени и Милој, пријатељици, „Лучи“-књижевном клубу, Сунцу, оцу, посвета професији, баки и деки, стрицу и другима.
Ако би анализирали саму структуру пјесама, форму и начин писања онда би то било на сљедећи начин: Пјесме су писане у комбинацији модернизма форме и традиционалне тежње рими. Стихови су неуједначених слоговних једнакости писани често у дистиху и комбиновању риме други и четврти стих. Неке од пјесама су изражај пјесничке слободе гдје је било важно изнијети осјећање које диктира та танана, стваралачка нит. Битно је напоменути да пјесме имају своју добру основу, темељитост и поетско-градивне елементе. Узимајући у обзир да је ово прва збирка пјесникињи, сматрам да је поезија зрела, поприлично „исклесана“ метафорична и пријемчљива, да ствара добру основу за напредовање у будућим поетским приношењима.
„Отисци душе остају, гдје је срце ходало истином!“
———————————————————————
Они свједоче да смо били свјетло и када је пут био сјенка,
јер душа чиста, је најважнији дио човјека!
————————————————————————–
(Отисци душе)
Коју би год пјесму навео као добар примјер поетичности и компатабилности са формом не бих сигурно погријешио, али ево још једне прелијепе пјесме и у дистиху са одабраном римом.
Поезија је моје друго име,
у свакој ријечи срце ми риме.
Када зора ћути, ја шапатом пишем.
Сновима мисли тихо њишем.
———————————————
(Поезија)
У наведеној строфи пјесме „Поезија“ пјесникиња јавно и недвосмислено признаје да је рођена са приоритетом писања. Она каже у „Стиху живим, кроз њега дишем..!“ Да ли је потребно нешто више рећи и питати, ако видимо да је успоставила хармонију са свијетом.
Радмила Стевановић заснива поезију на рефлексији, на мисаоном односу према људима, околини и свему што је испуњава. Пјесникиња је њежна, умна и храбра и ево је, написала
је своју прву књигу пјесама. Вјерујем да њен јав неће остати усамљен и да ћемо је, у наредним годинама, са радошћу читати и слушати, јер ко једном крене стазом пјесништва тешко може да одоли новом изазову.
Нека је на радост и обистињење!
Аћим Тодоровић
Власеница, 18. фебруар,
Љета Господњег, 2026.
