РАДМИЛА СТЕВАНОВИЋ
рођена је у Сарајеву, гдје је и живјела до своје пете године, а онда је животни пут, послије
краћег живота у бројним другим мјестима и градовима довео у Власеницу, гдје и данас живи, ради и понешто из поезије и прозе ствара, а тa је сатисфакцијом испуњава.
Магистар је педагогије.Наиме, то је област која је највише испуњава и у којој се неопходно перманентно усавршавати. Сматра да
рад са дјецом човјека оплемењује, а истовремено сматра, да нема хуманијег рада и веће животне инвестиције од адекватног васпитавања и подизања дјеце.
Радмила је члан Књижевног клуба „Луча” . Писањем и стварањем поезије и прозе бави се како,
наводи, из личне сатисфакције.До сада је била заступљена у истакнутим заједничким зборницима, домаћег и међународног карактера, а неки од њих су: „Лучини пропијеви” (домаћи), и „Паралелни свјетови” (међународни).
Радмила Стевановић
Самостално није ништа од написаног објављивала. Није се осмјелила, како каже, а то јој и није нешто што сматра приоритетним и неопходним, те је пар пјесама за збирку „Отисци душе” одабрала по наговору искрених пријатеља и чланова клуба „Луча” од којих су неки веома афирмисани у свом раду и стварању и који су јој подршку дали и у виду писања рецензије, лектуре и у погледу изадвања и штампања, наведене збирке, те им је у том погледу неизмјерно захвална.Она за крај поручује „Живот је дар” – („Живот је дар, који треба истински да живимо и да своју душу добрим дјелима смиримо, али треба нам и љубав, склад и мир, јер једино тако човјек може да се осјећа жив”, те још додаје: „Мисао је снага нашег ума, која треба, од сваког зла да нас чува и да нас усмјери у правцу љубави и мира и да нам музика за живот буде главна увертира”) .
Удата је и мајка је двоје дјеце.
