У припреми књига огледа о задужбинарима српског језика “ЈАБУКЕ НА КРСТОВИМА“ Саше Кнежевића

РЕЦЕНЗИЈА РУКОПИСА ЈАБУКЕ НА КРСТОВИМА: ОГЛЕДИ О ЗАДУЖБИНАРИМА СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Рукопис Саше Кнежевића, редовног професора српске књижевности на Филозофском факултету Пале Универзитета у Источном Сарајеву, под насловом Јабуке на крстовима: огледи о задужбинарима српског језика сачињен је од седамнаест научних радова објављених у рецензираним научним часописима или зборницима радова са научних скупова у периоду од 2005. до 2024. године. По начелу књижевног рода, радови су организовани у три цјелине: Као суво дрво у планини – лирика, Ово је најсигурније место у граду – драма и Исцељења не бива без покајања – проза. У ауторској напомени Одакле је шта дати су подаци о томе гдје су текстови до сада штампани, а напомену слиједи обиман списак кориштене литературе.
У првом, најобимнијем, поглављу налази се девет студија о српским пјесницима (Рајко Петров Ного, Дејан Гутаљ, Жељко Грујић, Горан Врачар, Владимир Настић, Дара Секулић, Владимир Јагличић, Слободан Ристовић, Мошо Одаловић) и савременој српској поезији, али и о неким феноменима популарне културе сагледаним кроз текстове рок група Рибља Чорба и Забрањено пушење. Кнежевићеву антологију савремене српске поезије у овој књизи представљену не чине канонски пјесници, пјесници из читанки, већ, како сам каже „аутсајдери српске поетске сцене“. Посматрани из ауторове позиције то су углавном завичајни писци. Њихови животи и стваралаштво везани су за просторе Босне и Херцеговине, Републике Српске и изгубљеног/створеног града Српског/Источног/Сарајева. Као изузетно важне издвајамо Кнежевићеве радове о ратној и родољубивој поезији: Скрајнути пјесници изгубљеног града, Град – гробница за прекобројне и Не жалите Пале зарад отаџбине! или час историје Владимира Јагличића. Јасним и прецизним анализама антологијских пјесама аутора који су не својом вољом увучени у вртлог историје, који су гледали рат изблиза и издвајањем кључних мотива њихове поезије какви су сукоб са родним градом, град демонске природе, призори ратне свакодневице, избјеглиштво, сеобе и други, Кнежевић показује како је српска поезија која је настала у рату и о рату прије свега антиратна и како је њена суштинска порука: Рат је глупост! Рат је бесмислен и бескористан! По основној вокацији фолклориста, Кнежевић у својим анализама савремене поезије, увијек и непогрешиво уочава архетипове, традиционалне пјесничке обрасце и мотиве из народне књижевности, чак и у оним тумачењима гдје му није примарни фокус на истраживању начина на који савремена српска поезија кореспондира са народном традицијом. Као путоказ и узоран примјер за читање палимпсеста савремене српске поезије намећу се радови о поезији Слободана Ристовића: Небеска фиранга Слободана Ристовића и Често бих да се вратим кући: Фолклорна орнаментика Слободана Ристовића. Као битну особину Кнежевићевог критичарског поступка издвајамо чињеницу да он никада не дозвољава да се између њега као читаоца и пјесме испријечи неко модерно и примамљиво теоријско становиште. У фокусу је сама пјесма, та, „најљепша од свих умјетности у којој се све мање уистину ужива“.
У другом поглављу, о савременој српској драми, аутор говори на примјеру драма најзначајнијег савременог српског комедигорафа и једног од најзначајнијих савремених српских писаца уопште Душана Ковачевића Пролеће у јануару и Сабирни центар. У раду је анализиран феномен подземља у поменутим драмама, односно ритуал прелаза кроз призму једне од антрополошких теорија, те сам аутор примјећује да би адекватнији назив рада од Подземља Душана Ковачевића био Замке лиминалности у двије драме Душана Ковачевића.
Треће поглавље књиге сачињено је од седам студија о савременој српској прози. Као и у поглављу о поезији, и овдје се примјећује Кнежевићево научно „фаворизовање“, у ширем смислу гледано, завичајних аутора (Владимир Кецмановић, Борис Анђелић, Бранко Брђанин Бајовић, Бранко Ђопић, Ранко Рисојевић и други). Феномен града Сарајева, односно мит о Сарајеву и његову демистификацију у савременој књижевности аутор тумачи у радовима О туђини, туђинству и туђинима: Мит о Сарајеву и сјенка над њим и у Граду више нема никога анализирајући углавном романе аутора генерацијски и стилски блиских (А. Хемон, В. Кецмановић, Б. Анђелић, Б. Б. Бајовић). У првом поменутом раду аутор јасно оцртава координате проучавања овог феномена које ће потоњим истраживачима статуса града, конкретно Сарајева, у савременој књижевности бити од изузетног значаја. У раду о дневничкој литератури насталој у вријеме рата осим што на видјело извлачи и тумачи не мали дневнички корпус, Кнежевић даје и користан прилог за разумијевање овог хетерогеног жанра. И у несагледивом корпусу савремене српске прозе он лако проналази илустративне примјере за тумачење интертекстуалних веза са усменом књижевношћу (Истина о историји у романима Видана Николића и Гномске форме у Бањалучкој трилогији Ранка Рисојевића), показујући да народна српска књижевност и традиција у савременој прози ослоњеној на њу није само само полазиште већ је и њено исходиште. Колика је Кнежевићева ерудиција и како је широк његов критичарски апарат показује рад о магијском реализму, односно о интертекстуалним везама романа Киша Добрила Ненадића и Маркесовог романа Сто година самоће, као и читање Ћопићеве Осме офанзиве кроз андрагошку призму.
Научна истраживања Саше Кнежевића на пољу савремене српске књижевности изузетно су иновативна, озбиљно и темељно спроведена и доносе занимљиве и оригиналне закључке. Ауторов стил је јасан и прецизан, близак говору народном чак и онда када се у њему користе „тешки“ научни термини. Стога сматрамо да ће ова књига без сумње пронаћи бројне читаоце у академској заједници, али и ће лако допријети и до шире публике те је са задовољством препоручујемо за штампање.

доц. др Маријана Митрић