РЕЦЕНЗИЈА
Збирка „Осликавање стихом“ Милана М. Тривунчића је књига која се чита тихо, као кад човек отвори прозор у касно вече и пусти да му ваздух донесе мирис успомена. Ово није поезија која жели да буде модерна по сваку цену, нити стих који тражи да га тумачимо кроз компликоване форме и туђе теорије. Ово је поезија која се ослања на оно најважније — на срце. И баш зато делује блиско, искрено и топло.
Тривунчић пише љубавну лирику у духу класичне, народски препознатљиве поетике: јасно, певљиво, сликовито. Његов стих не скрива емоцију, већ је носи као што се носи нешто свето — са пажњом, поштовањем и истином. У овој збирци љубав није пролазна игра, већ стање које траје: као молитва, као чежња, као рана која не престаје да подсећа да је некада постојало нешто велико.
Песме у „Осликавању стихом“ пуне су мотива који се понављају као лични потпис аутора. Ту су ноћ и сан, киша и сузе, мостови, реке, перони, зима и пртина, као и онај вечити мирис косе, усана и погледа који остаје у човеку кад се љубав не заврши до краја, него се само прекине. Природа код Тривунчића није пука позадина, већ живи сведок осећања: она прати љубав, са њом ћути, плаче, мирише и дрхти. У томе се види једна лепа и искрена веза песника са светом, као и потреба да се љубав опише не само речима, него и сликама које остају у читаоцу.
Посебно је занимљиво то што је у овој збирци љубав приказана као нешто што обухвата цело биће. Овде љубав није само у мислима, нити само у души — она је и у телу. Осећа се игра нерава и узбуђења, онај немир који се јави у грудима кад се неко чека, кад се ишчекује порука, сусрет или поглед. У многим песмама присутна је напетост између онога што се жели и онога што је могуће. То је онај танак, осетљив простор у којем човек истовремено лети и пати, у којем се радује и плаши, у којем се тело сећа чак и онда кад разум покушава да заборави.
Тривунчић уме да ухвати управо ту осетљиву линију — између полета и бола, између узбуђења и тишине, између наде и одустајања. Његови стихови често личе на интимна писма, на речи које нису изговорене онда кад је требало, па сада траже свој пут кроз песму. Зато ова поезија делује искрено: читалац има утисак да не чита само књижевни текст, већ нечије стварно искуство. И управо ту лежи њена снага.
Жена у овој збирци није приказана грубо, нити површно. Она је идеализована, али на један топао и нежан начин. У песмама је она вила, принцеза, краљица, анђео — али истовремено и стварна жена коју песник памти по ситним, најличнијим детаљима: по увојцима косе, по стидљивом осмеху, по уснама, по рукама, по топлини. Њена лепота у овим стиховима није само спољашња, већ и унутрашња: она је лепота која буди песника, која га покреће да пише, да сања, да се сећа. И чак кад је болна, чак кад је недостижна, она остаје светлост која не гаси његову реч.
Оно што је посебно драгоцено у овој књизи јесте одсуство цинизма. Данас, када се љубав често приказује као слабост или као пролазна игра, Тривунчић остаје доследан једној другачијој, чистијој линији: љубав је вредност. Љубав је нешто што се чува. Љубав је нешто што се не исмева. У томе ова збирка има и једну ретку, тиху племенитост.
Иако је основни тон збирке романтичан, у њој постоји и слој туге који није патетичан, већ људски. То није туга која се гласно жали, већ туга која стоји усправно. У многим песмама осећа се да је песник човек који је умео да воли дубоко, али и да изгуби. И управо зато његове речи имају тежину. Он не пише о љубави као о идеји, већ као о искуству које је прошло кроз њега.
„Осликавање стихом“ је збирка за оне који воле љубавну поезију која је разумљива, певљива и емотивна. За оне који воле да читају стихове кад остану сами, кад се присете некога, кад им треба да их реч мало загрли. Ова књига не нуди хладну дистанцу, већ близину. Она не жели да задиви, већ да додирне.
На крају, остаје утисак да је Тривунчић својим песмама урадио управо оно што наслов обећава: он је стихом осликао љубав — нежно, упорно, искрено. И то осликавање није само опис једне жене, већ и опис једног срца које је волело, које још памти и које, упркос свему, није престало да верује.
Бојан Чолић Грујић
