АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
Жељка Аврић
ПОЕЗИЈА КАО ДИСАЊЕ И ТРАЈАЊЕ
(Над збирком пјесама Словочувар Ранка Павловића)
После скоро стотину написаних књига, објављених Изабраних дјела, романа тока подсвести Мјесечина за понијети и поновљеног издања романа за децу Тајна Краљевог града објављених 2024. године, Ранко Павловић нас радује новом књигом, збирком песама Словочувар, коју чине римовани стихови сабрани у три песничка циклуса: Сонетна огрлица, Источно небо и О њима и с њима.
Са нешто више од 80 песама, Ранко Павловић је обухватио широк тематско-мотивски дијапазон, који чине песме о природи, различитим амбијентима и расположењима и сећањима која изазивају; песме о поезији, писању, песницима и књизи; песме о актуелној стварности, ратним сукобима и страдањима, о природним катаклизмама. Ту су и патриотске песме, песме посвећене прецима, пореклу, коренима, те ангажоване, политичке и сатиричне песме. Пред нама су и рефлексивне песме у којима је паралелно приказано лично и опште, породичне песме и песме са љубавним мотивима, а један број посвећен је песниковим књижевним и уметничким узорима и пријатељима и њиховим делима.
Ранко Павловић је песник слободног и везаног стиха, лирских минијатура, сонета, изграђеног и препознатљивог поетског израза блиског природи, обичном човеку, његовој свакодневици и његовом унутрашњем свету. Нека од својих најбољих песничких остварења спевао је управо у сонетној форми. Први сонети, објављени у песничкој књизи Кости и сјене били су увертира за четири збирке сонета, од којих су Монашки сонети и Вински сонети тематске књиге, док збирке Прометејев чвор и Кроз иглене уши чине сонети различите тематско-мотивске опредељености.
Свој текст о Павловићевим сонетима намењен Зборнику Друштва чланова Матице српске у Републици Српској о његовом књижевном стваралаштву завршила сам речима: „Сигурна сам да Ранко Павловић, Нестишани, неуморно клеше нове сонете. Можда, овог пута, у новом рукопису са зрнцем фантастике, опчињен Месечином, загледан у озвездано небо.“ Нисам ни слутила да је, упоредо са сонетима у овом рукопису, Ранко писао роман „Мјесечина за понијети“ објављен прошле године. И као што у његовим песмама, посебно оним у слободном стиху има и поетског наратива, тако се и наведени роман завршава песмом чији су стихови наслови поглавља. Први циклус књиге Словочувар под називом Сонетна огрлица отвара песма Дрво наде о нашем, савременом добу, о човечанству успаваног разума и изгубљене наде, о планети којој прети самоуништење, о људској врсти која сама себи прети истребљењем. Песма Вијековима се не мијења ништа сличног је тематског опредељења, песимистичног духа и атмосфере којом доминира претња од нуклеарне катастрофе и свеопшти рат између људи. Тема песме Између два Змаја је актуелна и немилосрдна борба Запада и Истока за светску превласт које прате остале, мање земље и њихови међусобни сукоби, са сумњом у победу разума. Песник је веома свестан идеолошких и политичких подела у свету и последица које те поделе могу произвести, што га у овом делу књиге представља као ангажованог песника.
У овом циклусу читамо сонете о друштву и свету, сонете о књизи, песми, песницима и песнику мисионару (Стихови у ноћи, Како одлазе песници, Химна књизи, Словочувар, Сонетна огрлица); затим, сонет о братоубилаштву, издаји и покајању (Покајање). У рефлексивним сонетима најчешћа тема је појединац, човек, његове усамљености, дилеме и размишљања и његово месту у новој стварности, често са аутобиографским елементима (Пред огледалом, Звијезде у чаши, Ни ноћ, ни раздање, ни јутро). Заступљени су и љубавни мотиви, о сањаној и нестварној жени, о телесној љубави, идеалној љубави, љубавној чежњи (Кришом, Глад и жеђ тијела). Тематске садржаје песама прати одговарајући тон и прикладан амбијент што доприноси њиховој различитости у динамици и атмосфери, те их можемо разврстати у контемплативне, енергичне раздрагане, сензуалне, сетне. Једнима је основа сећање, другима збивања у друштву и објективно посматрање, док су неки плод унутрашњег вида, измаштани. Има у овом циклусу и сонета са лирским просевима о пролећу и младости (А липе миришу, миришу), са елементима бајковитог и помало митског (Краљица планине). Занимљиво је какве асоцијације у песнику буди мисао на Јована Дучића и његов песнички бал у Требињу (Вечерас, госпо, украшћу твој сонет). Циклус затвара сонет Прашума раскршћа који се може тумачити као наговештај љубавног сусрета а можда и као сусрета песника са својим надахнућем или са својом још ненаписаном песмом.
И други циклус, Источно небо, почиње ангажованом песмом у којој природа прети катаклизмом као побуном против човекове деструкције и систематског, суровог искориштавања богатстава планете Земље (Гори планета). У метафоричној песми Свеопшта жеђ реч је о симболичним облицима жеђи који могу човека претворити у убицу, свемир у црну рупу, огорченог и повређеног појединца у бунтовника, док жеђ заљубљеног може да угаси само вољена жена. Има у овом песничком циклусу лирских рефлексија, моралних преиспитавања и философских трагања и разоткривања (Разговор са собом, Суочени са коначном истином), молитви за духовно оздрављење и спас људског рода (Пред распећем), песама окренутих традицији и предачком завештању (Имена предака), песничког подсећања на крајишки симбол борбе против тирана и народног страдања (Козара), али и духовитих омажа свакодневним појавама као у песми Ода несаници.
Приметни су песимистични и тужни тонови, трагови горчине, присећања на прошлост и детињство, у којима васкрсавају ликови којих више нема: отац, мати, бака, давна драга, као у песмама У дому изгубљених илузија, Трун, трунак, трунчић, Облутак и купачица. Има на срећу и оних других, ведрих и оптимистичних тонова и размишљања који су толико својствени поетици Ранка Павловића стихом заметнути у овим претходним песмама / Главу горе, кажеш посрнулом бићу / а преовлађујућих у песмама Учити од роба, Молитва, Ведрина. Добрим делом свог стваралачког опуса, Ранко Павловић је завичајни књижевник; његови стихови често одишу чежњама оног дечака који је давно оставио родитељску кућу и отиснуо се у свет; нежним сећањима на мајку и поносним на оца. Мајка је била огњиште те куће, а отац пример мушког узора сину. У песми Мукиња на свој специфичан начин спаја мотиве из природе са својим детињством у којем је посебно место заузимала његова бака и њена брига за здравље унучади.
Посебан део овог циклуса чине песме посветнице песничким пријатељима, песничким узорима и њиховим делима: о Дучићевим јаблановима, унутрашњем оку слепог гуслара Филипа Вишњића, небеском разговору песника Милована Данојлића и Рајка Петрова Нога. Једна од најбољих песама посвећена је глумцу Радету Шербеџији (Добри стари борсалино), а једна од најемотивнијих и најсликовитијих, књижевници Лаури Барна (Пред сликом „Бреза и јела“ Надежде Петровић), поводом њеног романа Све моје сестре о књижевно-сликарској породици Петровић. Замишљен сусрет са песником Шандором Петефијем описан је у песми У кафани, с Петефијем, а лирско подсећање на Бодлера у песми Албатрос у зимској ноћи. Треба споменути и песме Око, очи и У Лијевчу, Жупи, посвећене трагично преминулој руској песникињи Марини Цветајевој и савременој песникињи Жељки Аврић и њеном завичају.
Песме Ја тако, о птици, Књига и самоћа, Имање и Пјесма која траје, програмске су песме Ранка Павловића којима говори о својој поезији и ономе што је чини: малим, свакодневним, једноставним стварима, појавама и људима из његовог окружења, посебно породичним фигурама које су чиниле некада песников реални свет, а сада су неисрцпни извор надахнућа. Такође, једна од важних књижевних тема је потреба за писањем и стварањем, потреба за књигом и сазнањем које је песниково богатство, његов иметак.
Као ниједна од претходних, ова књига песама Ранка Павловића је његова лирска аутобиографија. Из ње сазнајемо не само о његовим песничким интересовањима и поетском свету, него и о његовим надахнућима и подстицајима, о његовој, не само песничкој него и људској природи; упознајемо га тужног и замишљеног, запитаног и забринутог, песимистичног и разочараног, усамљеног и ведрог, склоног боемији али и бескрајно дружељубивог и духовитог, са тим чудесним и ретким даром да примећује ситнице, да тежи обичним животним задовољствима, да у свеопштем сивилу или мраку нађе разлог за радост и траг светлости, искру наде, могућност да верује у нешто лепо, добро и племенито, али и за шалу, духовите опаске (Чекајући зиму, Пробуди се, глуви дане, In vino veritas?). Те његове људске и песничке црте личности истичу не само посветнице пријатељима и песничким узорима већ и две песме постхумно написане преминулој супрузи Славици (Јутарња доза лијекова и Сада кад те нема).
Трећи, последњи циклус песама О њима и с њима, садржи песме настале по мотивима песама других песника. Павловића је тако надахнула чувена Јесењинова Песма керуши, затим, Наши дани, једна од најбољих песама Владислава Петковића Диса за ангажовану и сатиричну песму нашег доба Дисово а наше; у шаљивој Павловићевој песми Сајам је био препознајемо одјек песме Ђуре Јакшића Отац и син. Посебна инспирација увек му је био Бранко Ћопић, његов Грмеч и родни Хашани, као и Ћопићеви бесмртни јунаци: дјед Раде, млинар Тришо, Петрак Самарџија, стриц Ниџо, Пепо Бандић, Николетина Бурсаћ. Ту су и омажи поштовања и пријатељства судбоносном дечаку Душку Трифуновићу, песнику из Груже Добрици Ерићу, песникињи за децу Насихи Капиџић Хаџић, као и песнику Раду Димитријевићу и његовој књижевној манифестацији „Јабуке и књиге“.
Шест деценија исписује Ранко Павловић своје стихове, мисли, осећања, стварајући духовни иметак који нештедимице дели са својим читатељима и поштоваоцима / У обилазак свог имања крећем / ту стих, ту прича, тамо драмски заплет /. Непроцењиво је то богатство које се, читањем и дељењем генерацијама, стално увећава, а посебан и чаробан је свет који настаје и у који се стиже љубављу према књизи / Затварам прозор, књигу разлиставам / Стижу јунаци из дјечачких снова /. Писање је потреба, таленат је дар а надахнуће благослов; њиховим сједињењем остаје материјализован траг који зовемо поезијом и кроз који Песник постоји и ван својих телесних међа – у својој књизи, у свом делу, у утисцима и памћењу свих оних који су га читањем доживели /Она траје, а ја дишем / то је за нас важно само /.
