АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
2011.године на основу књижевног конкурса ,,Пегаз’’, који објављује Kњижевна омладина Србије, у изузетно јакој конкуренцији, у категорији кратких прича, збирка прича ,,Други образ’’ Дејана Спасојевића, објављена исте године, освојила је високо 2. (друго) место, Повељу и уметничку слику.
Награда је додељена на дан прославе јубилеја, четрдесет година постојања Kњижевне омладине Србије (1971.-2011.), у великој сали Студентског културног центра у Београду, у присуству многих личности из јавног живота и многих медијских кућа.
У мору, у том времену, исфорсиране и сладуњаве постмодернистичке прозе, приче из књиге ,,Други образ’’ представљале су право књижевно освежење. Приче једноставног наратива у којима аутор успева да се игра темама из свакодневног живота.
Без комплексних књижевних интервенција, Дејан Спасојевић сасвим директно, али ипак литерарно и „полетно“, приповеда приче једносмерног карактера и јасних порука. Пишући на начин Kарверовог минималистичког реализма, аутор нам је показао изузетну списатељску самоконтролу. Он има развијен осећај када писање треба зауставити и поклонити поверење белинама између редова, односно када активирати читаоца у коначном обликовању текста. Поред тога, Дејан показује истанчан осећај за детаљ, осећај за смисао и осећај за грађење атмосфере. Оно што његову прозу чини посебно занимљивом јесте тензичност и драматичност у приказивању ситуација и људских судбина.
Његове приче су приче живота у којима са успехом буди успаване намере свакодневнице, и као такве представљају једну фину, гастрономску делицију.
Због свега тога, изузетно ми је драго што ће ова лепа књига доживети своје друго издање и доћи до још већег броја читалаца.
Верица Секирарски
Председник
Kњижевне омладине Србије
ВРЛИНЕ И ПОРОЦИ
HOMO SAPIENSA
Безмало све текстове, од приповиједака, есејистичких промишљања, дневничких биљежака до максима и афоризама, у књизи Други образ Дејана Спасојевића прожима хришћански хуманизам. То је својеврсни вапај за бољим свијетом, прије свега, за обичног човјека чији је мали живот – један једини – понајвише угрожен хировима великих и моћних. Спасојевић се, при томе, не заноси утопистички, свјестан је да је битка неизвјесна, као што су то слутили и многи прије њега. Бијанту из Пријене се приписује изрека: „Већина људи је зла“, док ће један каснији филозоф рећи да је „Добро изгубило битку прије милион година“. Но, то нас није спријечило да и данас трагамо за слислом, а најчешће исход таквог умовања је колико песимистичан толико и оптимистичан, то јест, живот је „стална борба супротности“, борба између Добра и Зла, па ће аутор ове књиге призвати познате Његошеве стихове о меду и жучи(О нама).
Није ново да су катаклизмичне ситуације – а рат је свакако таква – надахнуће за многа велика дјела у свјетској умјетности. И прича Исповијест је настала на темељу микрокатаклизме која је задесила наш простор. Пред њом су нестали ранији снови, судбина је учинила са људима што никако нису жељели. Да је „историја учитељица живота која никога ничему није научила“ (Крлежа) добар примјер је Е. М. Ремарк. Слике у његовким романима (На западу ништа ново, Три ратна друга, Тријумфална капија…), опомињуће и оптужујуће, нису оплемениле свијет, нису га одвратиле од жеље да стално понавља исте грешке. Спасојевић у својој причи супротставља, кроз дијалог ратом растављене браће, материјално и духовно, обоје с толико чињеница да ће читаоцу бити тешко да се опредијели за једно или друго. Рат је прилика за невјероватне парадоксе: падају корифеји, подиже се „фукара“, охолост и објест испливавају, памет се повлачи. Случај са Ван Гоговим портретом (Билови дани) само је метафора свеукупне нелогичности у којој су вриједности и невриједности замијениле мјеста.
Приче Други образ и Извор су хришћанске параболе које основни појам (образ и извор) проширују на духовно поље и, са елементима дидактике, упућују, подучавају. Носталгичне слике из дјетињства узрокују размишљања и закључивања о каснијем животу, не само јединке него и групе, читавих народа чак. Као супротност идеји из ових прича је Монолог пијаног бизнисмена. У нашем поимању, „бизнисмен“ је појава новог доба, изникао из рата и транзиције (буразерска, пљачкашка приватизација), то је човјек без моралних скрупула, самоникла креаутура којој ништа није свето под капом небеском ако доноси профит. А профит служи и да се поткупи ко треба да се поткупи да би се још увећао (профит); уосталом, све се може за новац добити. Све, осим властити мир, истинска срећа, сагласје са самим собом – Спасојевић то, између редова, провлачи кроз причу.
Посебну вриједност овдје чини текст Тројица за вјечност. Срби, свакако, имају много више великана који су „за вјечност“, а аутор је одабрао Светог Саву, Његоша ио Теслу. Рекли бисмо – с правом. Ова тројица јесу вјечне каријатиде нашег идентитета, постојања и опстајања. Ево прилике да читалац, који и зна и не зна понешто о тројици својих великана (и још некима који се у тексту помињу), из невеликог Спасојевићевог осврта сазна довољно за општу обавјештеност. Они су доказ да је и бројчано мали народ толико велики да може да изроди овакве умове. Или, како то сам Његош рече: „Из грмена великога лаву изић’ трудно није, / Међ великим народима генију се гнијездо вије“.
Подоста је у овој књизи кратких проза, различитог жанра, попут Приче коју је појео систем, духовите причице, игре ријечима са сјајном поентом: биће не крају добро, ако не буде, значи да још није крај; потом мисаоне рефлексије У ноћи и Тамна је ноћ – које ће читалац, аутору склон, прихватити или, у обратном, свакако се замислити над порукама.
Педесетак максима и афоризама, на крају књиге, тих успјелих искрица духа, као и неколико цртица Из дневника 13. прасета само употпуњују Спасојевићеву поетику која је, како на почетку истакосмо, дубоко хуманистичка, окренута врлинама и супротстављена лошим поривима савременог homo sapiensa. Разноврсност жанрова међу овим корицама (неуобичено за једну књигу) може бити занимљива за читаоца, а пружа му прилику и да се опредијели, да одабере и чита само оно што његовој сензибилности одговара.
Бошко Ломовић
Дејан Спасојевић новим издањем Другог образа обележава десет година трајања ове збирке прича, промишљања и филозофема у којима је сабрао своја најбоља духовна и религијска искуства преносећи их читаоцима као „глас који говори: не уљепшавај истину, не чини од ње сурову игру ријечи; пусти је да траје, (да) загонетно и тужно одсликава пролазност свега око нас“. Истина као таква императив је ова књиге, а она је једино могућа у Богу и са Богом који је једини апсолут и наше спасење у таштини људске пролазности. Отуда је и наслов књиге инспирисан проповедањем Исуса Христа: „Не опирите се ономе ко је зао. Напротив, ако те неко ошамари по десном образу, окрени му и други.“ (Матеј 5:39). Отуда тај наслов добија и тумачење у следећим редовима истоимене приче:
„Ово јутро ми намеће закључак да је други образ, у ствари, оличење духовног јединства с Богом, знајући да нас, док смо год с њим и Он у нама, не може нико повриједити, да је окретање другог образа у ствари израз духовне зрелости и тежње да заволимо Бога у себи, јер је Бог сав љубав, и као такав је створио свијет, а не из освете према било чему или било коме, или са намером да неком покаже снагу.“
Други образ Дејана Спасојевића врхуни пуноћом божанског и хришћанског бића, духовном зрелошћу и несаломивом снагом, сликама стварности у којој се препознају савези са Богом, али и греси, људски падови и посрнућа. У општем метежу који и дан данас траје, у вавилону 21. века, Други образ је она књига која позива на хришћанско сабрање и оплемењује својим идејама о људској судбини. Исписана поузданим стилом једног од најзначајнијих културних посленика, ова књига има своје послање ка читаоцима – да им пренесе причу као могуће окретање другог образа којим се призива одраз нас самих, наше препознавање како у Божјем тако и у лику општег друштвеног пада. Јер само када освестимо наш лик, сачуваћемо и сопствено биће и сопствени идентитет – ненаметљиво поручују редови ови књиге.
Милица Миленковић
„Drugi obraz” ili dnevnik zavičaja Dejana Spasojevića
Za Dejana Spasojevića se sa sigurnošću može reći da je hroničar našeg doba. To nedvosmisleno potvrđuju njegove priče, koje su u stvari riznica jezika, a jezik je suština i ono na čemu opstaje identitet naroda. U svojim pričama autor Dejan Spasojević se bavi narodom, njegovim unutrašnjim porivima, sudbinama, etičkim i estetskim usponima i padovima. „Drugi obraz“ – zbirka priča koja nam je data na uvid, je knjiga karaktera. Ona se bavi unutrašnjom stranom čoveka, njegovim osećanjima, metafizičkim zanosom, turbulencijama kroz koje ga vodi život, ali i njegova strast.
Autor ove knjige je psihoanalitičar i spreman je kroz različite sudbine doći do ljudske ogoljenosti, kako bi na taj način ostavio na uvid čitaocima štivo iz kojeg mogu sebe izbaviti od zabluda koje nudi život. Hronologija ovih priča je „presek stanja“ jednog vremena koje je potvrdilo misli velikog filozofa Alberta Karakoa, koji u svojoj knjizi „Brevijar haosa“ takođe tvrdi da se subine ljudi ne razlikuju kroz epohe gotovo nimalo. „Goli spolja, prazni iznutra, sa haosom u glavama“, upravo ta misao potvrđuje nadolazeći besmisao koji čovečanstvo kao zamka vreba, a koje pisac kroz nesrećne sudbine svojih junaka vešto opisuje. Između nadanja i realnosti pisac nam ostavlja Hamvašijevsku misao:„Tužni su oni što čitav život provedu na tom stupnju i tantalovski gledaju na svijet između krajnosti.”
Ono što je najdelotvornije u Dejanovim pričama i što im daje posebnu dimenziju je duhovnost, koja je na neki način pribežište svima na kraju života, a u kojem postoje Bog i ljubav. U „Prvoj poslanici Korinćanima” to potvrđuje citat: „Ako jezike čovječije i anđeoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni ili praporac koji zveči.”
Zbirka priča „Drugi obraz” je borba ljudskog duha, emocionalnih iskušenja, izazova u ratnom vihoru i načina golog preživljavanja. Snaga ove knjige je bazirana na epskoj percepciji, bogatoj leksici i jezgrovitoststi jezika. „Drugi obraz“ je dnevnik jednog vremena, ali i molitvenik koji nam je autor ostavio kako bismo se molili za bolje sutra. Zato nam na kraju krunske priče ostavlja kao fenjer proročanstva svetu pouku: „Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da i mi ne postanemo neljudi!”
Februar, 2021.
Tode Nikoletić
Писац живота и истине
Живот је искра светлости
између две празнине:
таме пре рођења и таме смрти.
‒ Ирвин Јалом
Дејан Спасојевић је један од оних аутора који својим пером исписују живот, некада онаквим какав јесте, а неретко и онаквим какав би требало да буде. Аутор Дејан Спасојевић док пише посматра свет око себе и свет у себи, то није измештање ван живота, већ се он саживљава са својим јунацима, не претендујући да буде ,,Дон Кихот нових дана”, већ само записује судбине, а читаочева улога је да покуша да их препозна и разуме. Књига Други образ је збирка прича, међутим, ту се са жанровским одређењима не можемо зауставити. У књизи су и пишчева промишљања, цртице, афоризми и дневнички записи, те, стога ову књигу можемо сматрати хибридним жанром. Од прве приче О нама, аутор најављује своја поимања суштине: Ми смо само радознали усамљеници друштвене апатије, степеник на коме пролазници сједе док смишљају како да се успну. И управо у овој причи ми можемо пронаћи интертекстуалне везе са Андрићевом беседом ,,О причи и причању”, у делу где и аутор Дејан наводи разлоге човекове потребе за причом: Врло често ријечи губе на значају ако их је много. Човјек много прича углавном зато што је незадовољан, што има потребу да буде схваћен, јер тешко је кад му се скупе све недаће у исти мах. То је исто оно Андрићево причање о човековој судбини испреденој без краја, коју причају људи људима. Кад се причом одлаже трагичан удес и продужава илузија живота, као што Шехерезада причом одлаже своју смрт или када човек прича да би савладао или заварао страх. Колико Дејан посвећује пажње догађајима који заслужују да буду испричани и људима који завређују да се о њима прича, можемо видети у свим причама у књизи, где се налази читав каталог имена српских великана, а и оних ,,малих” људи, који су својим судбинама део једне епохе и преломног историјског тренутка. Људи тешких судбина и они који су погођени ратом, изгубљени у послератној епохи и грозничавим променама које доноси ново време. Он испитује њихов унутрашњи свет у маниру Црњанског, вешто ткајући окосницу радње, чији је постулат увек покушај разумевања човека у бити, ма какав да је.
Повратак из Аустралије, из туђине и долазак у свој родни крај, чини се као повратак у нигдину. Свет за Немању, јунака приче Исповјест, више никада неће бити исти. Од уласка у воз, па све до посете брату Стефану у манастиру чини се као прекретница, моменат спознања услед лутања. Писац нам с намером намеће питање: да ли се мењају они који оду или они који остану? И која промена боли више? Оно што карактерише поетику Дејана Спасојевића свакако је пародијски дискурс, иронијска црта која прожима све слојеве друштва, сецирајући поједине типове личности до најнижих порива, улазећи у њихове помисли, кроз иронију критикујући их, а уједно и тражећи у њима једну нит која ће покренути промену. То је највидљивије у причама: Билови дани, Остварио му се сан, Прича коју је појео систем, Геније или будала, питање је сад, Монолог једног пијаног бизнисмена. У овим причама препознаћемо људе око себе, оне типичне примере брзог богаћења и доласка на одређене функције без потребних квалификација и као парадокс појединцу, на другој страни увек је већина које није успела да се ,,снађе”.
Прича Тројица за вјечност за тему има три највеће личности у српској историји: Светог Саву, Николу Теслу и П. П. Његоша. Дејан овом причом подсећа српски народ на великане који су се супротстављали сваком спољашњем утицају и остали су доследни својој вери и свом народу. У данашњем времену, када је, могло би се рећи, постало неко неписано правило да интелектуалци последњих деценија нису родољуби и нагињу према аутошовинизму, па су оваква подсећања на истинске великане потребна и од огромне су важности. Бити велики научник, уметник и бити велики човек, јединство је тог префикса Велики. Потребно је да они који иступају под тим префиксом буду уз свој народ који је поднео толико жртава кроз своју историју, управо су их ти исти мученици изнедрили и због тога морају поштовати свој национ као мајку, да буду свесни да је све тло под нама: свака стопа гроб до гроба. Ми стојимо на костима својих предака и само ако их дубоко поштујемо можемо бити достојни потомци, јер, како је рекао Милован Витезовић: И блато је део родне груде. Прича Извор прозаична је визија Илићеве песме ,,Напуштени источник”, где се јунак враћа у своје село и погођен пустињом у коју се то село претворило најдуже се задржава крај извора, који је и сам запуштен и сведок је тог ништавила, а опет са друге стране једино из њега још извире и истиче живот.
У овој књизи посебно треба обратити пажњу на цртице и размишљања, а онда и на афоризме. Ауторова оштрица пера јесте усмерена на негативне појаве у друштву, са циљем да те појаве разоткрије, укаже на њих, а потом да покуша да их отклони. Он критикује, али и разумева, он осуђује, али се нада. Жуди за истином и само о њој и пише: Све истине овог свијета су често усамљене да онај ко држи до њих, није срећан. А та његова нада је у Господа: Сва је наша мудрост у Теби, Господе!
Оно што несумњиво доноси ова књига је истина, огољена, али лековита. Ту истину можемо пронаћи у свим досадашњим књигама аутора Дејана Спасојевића. Он је писац истине. И није само истина оно што га чини јединственим на нашим просторима, већ и залагање на пољу културе у Републици Српској. Његова улога је у правом смислу речи ‒ просветитељска. Својим прегалаштвом окупља уметнике и даје им простор за рад и стваралачко уздизање, многим ствараоцима је омогућио да се афирмишу кроз промоције, манифестације, гостовања, кроз прилике да се представе и на сајму књига, на сајтовима и порталима и у медијским кућама. Поред свега, Дејан је писац, есејист, песник, афористичар и својим делима оставља неизбрисив траг у савременој књижевности.
Невена Милосављевић,
професор српске књижевности и језика
’’Kod svih čitalaca postoji samo jedno pravilo, da li te pisac može da uvede u priču, da snimaš svoj film dok si unutra, među koricama? Ako ne, zatvori knjigu, ako da onda čitaj i putuj pričama. Dejan Spasojević to umije. I da, jako je dobar čovjek i u zaćuđojućoj je ravnoteži sa ovim djelom. Plemenit je. Unosi ljubav u posao. Želim da njegove knjige budu uvijek bolje od njega. To nije lak zadatak. Da joj budemo sluga – umjetnost nam služi.’’
Velimir Savić
