Не дамо светиње

И стварно мислиш да можеш тако довијека?
Скривати поглед од Бога и човјека?
Ругати се српској историји и Христу?
Сматрати се већим од свега, подсмијевати крсту?

Нису ти довољне ове гомиле људи,
Њихове срце јуначко, које на минусу гуди,
У јединству пјева, моли и кличе,
Не дамо светиње – са поносом виче.

Не поштујеш ни ове мошти свете,
Није ти свето ни ово излијечено дијете,
Не знаш више ни којим стазама луташ
И да Божијег гнијева треба да се чуваш.

Знам, смијешно ти је све ово,
Мислиш твоја ријеч да је свето слово,
Можда смо мали, али се и ми питамо нешто,
Док је срца у грудима, чуваћемо светиње вјешто.

Стани још једном, размисли, одмори,
Оволики број нас, зар ти баш ништа не говори?
Можда није касно да престанеш са игром овом,
Да схватиш да паметно није играти се с’ Богом.

Без обзира на све, ми и даље стојимо.
За часни крст се вијековима боримо.
Није нам препрека зима ни ово пркосно иње.
Сваки откуцај срца нашег са поносом куца:
Не дамо светиње!

Александра Поповић