Имам вечерас ту, обавезујућу по много чему, привилегију да вам се обратим и прозборим, “маломоћан и оскудношћу ума спутан”, неку реч о песнику Невену Милаковићу.
Свестан сам, то морам одмах, на почетку да напоменем — шта год да кажем — да ћу рећи мало, недовољно и, углавном, опште, иако сам се трудио да част коју сам добио не потрошим залуд, јер песничко дело, умеће и таленат, тај усуд, казна и награда Невенова — не могу бити исказани, нити описани, ни дочарани, ни откривени, речима, па ма од кога оне долазиле, а понајмање од онога кога стихотворачка сујете обузима, а завист прожима кад год, у себи, или наглас, невешто отпева “Вилу са Кошара”. И, ево, признајем — завидим, братски и немрзитељски, песнички, завидим мом брату по перу Невену на сваком стиху из “Виле”. Додуше, правдам и тешим своју завидљивост тиме да ту песму, заправо, није писао он — иако је писала његова рука — него да је “Вилу са Кошара” написао онај Који над свима нама бди и чијом се милошћу и промислом све и догађа, па и рађање такве песме — по мом скромном суду — једне од најбољих икад написаних на српском језику.
Довољна је, дакле, по мом убеђењу
само та песма да бисмо наслутили,
(јер спознати и схватити до краја не можемо и никад ни нећемо) какав је
и колико велики, моћан, маестралан, али и страшан, језан једновремено, песник Невен Милаковић — без обзира на оне тривијалне, потпуно неважне и, у крајњем — нимало литерарне, појавности као што су књижевне награде и признања, познатост, присутност у медијима, маркетиншки трикови и сличне, песнику кога је Бог лично талентом усинио, правом, рођеном песнику, сасвим непотребне, успутне манифестације стварности.
Милаковићева поезија, у целини, а “Вила” је само њен недосежни врх, ионако није “од овога света”. Многе Невенове песме су са оне стране, наднаравне и надумне, неомеђене мерљивим и видљивим, иако су, такође, многе — ране — песме-ране , незацељиве, које боле заувек, не само када се, поново и поново, читају — него нарочито онда када о њима покушавмо да не мислимо, када их свесно склањамо из ума, управо да бисмо бол који производе избегли.
Мргудан и самосвојан, сам себи довољан, и прекомерно често чак, Милаковић пише да би себе преживео, не удварајући се књижевној чаршији, али ни читаоцу, верујући упорно и без узмака у своју опсену за коју зна, чудовишно бескрајним талентом зна, да је истина, да није привид — без обзира што је у тој вери, углавном, једини и један.
Ван књижевних кланова и удружења, неприлагођен стварности и не пристајући на видљиву реалност, Милаковић пева о томе да истина не станује пред нашим очима, нити на екранима телевизора и компјутера, већ да је за њену спознају потребно имати посебан вид, душин вид, очи које умеју,могу и знају да гледају “на унутра” и да једино то оно што је и заиста истинито и вредно икаквог гледања и погледа.
Због тога му није лакше, нити је сретнији, али је свакако “чистији”, пред Богом чистији, а Његов, Божји суд, је једини који Милаковић признаје. И, верујем, једини у који се узда, иако времену, односно будућности — не придаје неки значај, осим колико се, и када се, баш мора.
Зна Невен тајну, као и што зна да је његов стих вечан, докле год се српски језик буде говорио и на њему док се буде писало.
Требало би, такав је обичај наиме кад се о некоме или о нечијем књижевном стваралаштву говори сада да кажем понешто и ономе што би се колоквијално могло назвати “занатска страна” Милаковићевог стихотворенија.
Требало би, али — нећу. Јер — рекао сам већ, и ово што сам рекао до сад, као и оно што нећу рећи, не може описати песништво Невена Милаковића. То могу само његове песме и стога боље је да њих слушамо, да у њих заронимо, да њима, бар на тренутак залечимо наше непреболне, српске, ране.
Милош Јанковић, предсједник Удружења књижевника Србије
Kraći osvrt na zbirku ‘’Vila sa Košara’’
Čast mi je i zadovoljstvo što sam u prilici da napišem par riječi o ovako značajnoj zbirci pjesama kao što je zbirka ‘’VILA SA KOŠARA’’ autora Nevena MIlakovića koji je sigurno jedan od naših najboljih savremenih pjesnika u regionu.
Radi se o zbirci odabrane duhovne i rodoljubive poezije.Na samom početku je sonetni vijenac o Jasenovcu , a na kraju prozni tekst ‘’Zavjet’’ koji vrijedi pročitati, a u kojem između ostalog kaže da će živjeti za srpstvo i svetosavlje svim svojim srcem i dušom, ne tražeći platu osim one kojom će ga Gospod nagraditi, što je veoma uzvišeno i veličanstveno, sa tužnom ali svetom istinom da postoje samo SRBi koji poštuju i slijede zavjet i oni koji ga krše.
Autor piše o temama značajnim za naš narod, za kulturu sjećanja, te je tako opjevao dosta velikana, od Sv Jovana vladmira, Njegoša do naših dana, a kad smo kod ‘’NAŠIH DANA’’, oni su rodili mnoge teme koje pjesniku nisu promakle.Tu prije svega mislim na ORVELOVU PJESMU, LAMENT NAD GOROM, i druge…
Nevenova poezija živi u narodu, to se evidnetno vidi po pjesmi VILA SA KOŠARA po kojoj je knjiga i dobila naslov, a talante koje mu je Bog dao autor umnožava i to što radi je služba rodu i Bogu.
Do sada smo imali nekoliko uspješnih promocija i ja se zahvaljujem publici na izuzetnoj pažnji, i izražavam zadovoljstvo time što sam sudionik ovih divnih promocija u prepunim salama i divnom prijemu poezije iz zbirke ‘’Vila sa Košara’’ a posebno istoimene pjesme koja predstavlja svojevrsnu stradalničku himnu novijeg doba.
U tom duhu je i rečenica na koricama knjige:
‘’ POSTOJE PJESNICI KOJI SU RASPLAKALI ČOVJEKA, POSTOJE I PJESNICI KOJI SU RASPLAKALI DVORANU, NEVEN MILAKOVIĆ JE RASPLAKAO ČITAV JEDAN NAROD.’’
Nevenova poezija najbolje govori o njemu jer on živi ono što piše, tako da pustam čitaocima da neposredno, ličnim poetskim skenerom evidentiraju poeziju.
Dejan Spasojević, glavni urednik ASoglas d.o.o
