Рецензија за првонаграђену збирку “ОДСЈАЈ НЕИЗРЕЧЈА“ Вере Цветановић

ПРОДУХОВЉЕНА ПОЕТСКА СНАГА
НАД КЊИГОМ РУКОПИСА Одсев неизречја ВЕРЕ ЦВЕТАНОВИЋ
(РЕЦЕНЗИЈА)

Читајући пјеснички рукопис „Одсев неизречја“ Вере Цветановић, на самом почетку није тешко закључити да се ради о великој посвећености божанској и духовној перцепцији и сазнању да је животну суштуну, управо посветила његовим изазовима не препуштајући случају, него са великом љубављу своје знање, књижевно и искуствено, преноси на младе генерације, радећи у школи као професор српског језика и књижевности. Поред завидног мјеста које заузима као наставник и васпитач, Цветановићева се бави новинарством, те културном и јавном дјелатношћу, приређујући велике пројекте из те области, бивајући репрезентом споја прошлог и садашњег времена.
До сада је објавила више од двадесет пет књига разних жанрова. За рукопис „Одсев неизречја“ добила је прву награду на конкурсу издавачке куће Ас-Оглас из Зворника, која подразумијева и објављивање књиге.
Пажљиво ишчитавајући рукопис, није тешко одредити да у њему преовлађују основни тематски изазови: духовност, љубав, посвећеност ријечи, природи и човјеку, те завичају који је многим пјесницима окосница стваралаштва, Вери и молитва. Често наглашавајући да је пјесник свједок времена, ауторка нас пјесмама кроз њега и „проводи“, не заборављајући да су млади нараштаји приоритет и да им је потребно пружити несебичну љубав и истину, враћајући се коријенима и традицији (обичајима). Ослањајући се на прошлост, непогрешиво обликује душу језика и његов значај у садашњем времену, које је у планетарном посрнућу. Настоји да ријечју освијетли универзум, осмишљавајући га кроз асоцијације црпљене из природе, емоција, доживљаја…
Књига „Одсев неизречја“ састављена је из четири цјелине: „Бог изнад свега, а човек пре свега“, „Страсти илузије“, „Ноћ се у зору утапа“ и „Путањама поднебесја“.
Први циклус отвара пјесма „Верујем у реч“ наговјештавајући мотивску опредијељеност књиге. Ријеч је Божја свјетлост и Његово дјело, градитељица мисли и мудрости, могућност казивања и исказивања унутрашње енергије, која има снагу да буде прихваћена од других. Цветановићева у ослушкивању срца „подстиче ријеч од Бога даровану“, која има особине свјетлости, вјере, топлине, првосвештенства, подвижништва, молитве, завјета, пуноће, сврсисходности, окрилаћености… „Реч путоказ… / која је део моје сенке / и у мени / и без мене… јер шта је човек ако није реч, и шта је реч, ако није дело“ („Верујем у реч“). Свака строфа у пјесми (има их пет), могла би да се осамостали и живи за себе. Ова пјесма је у дубокој корелацији са пјесмом „Реч спасења“, јер је „воздигнута“ на самом извору, јер их ријечи „чудотворе, освешћују и ходочасте“, везано за чистоту трагова и завјета Светог Саве, те се њима отвара „свет љубави… У име истине / У име човека / У име живота“. Тако, како већ на почетку нагласих, кроз ове двије пјесме, посвећене божанским ријечима, прожимају се мотиви љубави, свјетлости, прародитељства и јеванђеља.
„Љубав на љубав одговара“, каже пјесникиња у пјесми: „Свето дрво“. Љубав је посљедица љубави, иако увијек нема правила да је баш тако, али зато су вјеровања и пјесникињина жеља да тако буде, јака као мисао која никада не престаје. Јер то није обична љубав, него јеванђељска; циљ вјеру тражи „у све ужурбанијем / и све пролазнијем свету…“ Настојање да вјеру пренесе у општи карактер токова живота, треба прогутати пелин и не одустајати од вјере да би се тако стварно и догодило. Вјеровати у сунце и његов одбљесак, у слободу, шумску стазу, треперење звијезда, у олују… каже пјесникиња и наставља да живи у непрестаној нади и продуховљеној поетској снази.
Једна од значајних мотивских преокупација ове књиге пјесама је Породица и непрестани дијалог са њом, јер она се асоцијативно везује за опстанак свијета и емоција у њему, које су у овом времену све оскудније. Породица мора бити многочлана (а све више није), како би „грлени смех“ искакао „кроз најлепши прозор на кући“. Питамо се због чега најлепши?! Зато што смијех обезбјеђује трајну везу са животом, звјездоликост до универзума…. Зато и доминира жеља да „грлени смех“ никад не нестане. Без њега је кућа усамљена, празна, тужна, пуста… („Кућа на пропланку“). Ту су и пјесме посвећене оцу и мајци „Непребол у сонету“ и „Тога дана“. Суочава се са стварношћу, јер она је неизбјежна, не кријући болне слике и осјећаје насељене у тијелу, служећи се лирским тоновима при „стегнутом срцу“, гризући усну „да убије крик“, свјесна да су одласци тешки, али исто тако и да емоција не смије надјачати свијест о смрти.
Пјесникиња је саздана од вјере, љубави, емоције, и на тај начин сама себи обезбјеђује пуноћу живота и чини га љепшим, зато није случајно што жели да буде „одашиљач“ у све окрутнији свијет, да му понуди своје асоцијативно огледало душе: „Застава љубави / Вијори на мојој тврђави / У чијим је темељима вера“ („Сила душе“). У пјесмама, као и у пјесникињином животу, немогуће би било заобићи природу као значајну „упоришну“ тачку.. Њен глас је забрињавајући, јер њиву доживљава као хранитељицу, па у пјесми „Њива хранитељица“, спаја времена која су јој као завјет оставили преци, везујући их судбином овога доба, супротстављајући два стања (пређашње и садашње). Њиву карактеришу: величина, издашност, родност и плодност. Насупрот томе, садашње вријеме, прераста у своју супротност, јер се на њој (њиви) „бокори трн“, у бразди „змија спава“; нема чак ни птице, па пјесникиња са зебњом и страхом примјећује да се нама „пропаст дешава“. Тог страха покушава да се ослободи тражећи путоказе у самоспознаји, јер они су усмјеривачи љубави, ако их човјек у вјечитом трагању открије. А то се може постићи само досежући свјетлост, коју види као виталистички чин, јер између свјетлости и камена, знак једнакости је живот.
Тако ће у другомциклусу: „Страсти илузије“, све више исказивати своју стрепњу, страх и запитаност… до којих не долази случајно, него бивајући судиоником времена у коме су све више присутне и неистражене животне плиме и неспоразуми, као да је вријеме чекања већ одавно истекло. У ишчекивању новог градитеља и Творца свијета, новог Демијурга, све више као у гностицизму, оставља отвореним питање : „Како је један добар Бог, могао створити један тако зао свијет“.Док с друге стране чека спасење, дотле се над њеном отаџбином надвија зла коб; ватрени језици злих сила, који бомбардују и руше, па човјек, како каже пјесникиња, од свог постанка постаје мета.. Отуда су видљиви „суноврат дана“ и борба за очување највиталнијег људског простора, а то су душа и тијело језика. Заробљеност у неизвјесност и безнађе се продубљује, пуцају танке нити илузија, „сунчеве вртове запосједа тама“ („Безнађе“). У одбрани својих животних илузија, нису заборављене ни „мајчине приче о доброти“, како би прикрила осјећај страха и зебње, јер „данас више не познаје јуче“.
Затим, с правом у пјесми „Преображење“ пита: „Је ли вера довољна / Кад љубави нема / Она јеванђељска / Што од Христа дође / Хоће ли икада / До преображења“? Све док влада неспокојство, и мисли су несигурне и своју тежину постижу само у тишини. И поред свега изостаје „молитвени тон“ на рачун појачане вјере у суштину умјетности, која долази из сунчеве језгре: „И мене је понело мало те светлине / И сјаја из срца“. Дакле, вјера у себе надјачава „погубност вијека“ и уноси оптимизам у лавиринте у којима се нашао човјек као друштвено биће.
Пјесме у трећем циклусу, „Ноћ се у зору утапа“, писане су са доста лирским, смиреним и нескривеним везама са природом и свијетом. Ту може у „магичном дану“, и да се сањари, усхити, осмјехује, осјети мир и склад у срцу, у дрвећу сунце засвјетлуца златом, миришу вријес и „љуљка“… патинасти је залазак сунца, ход је звјездани, рађа се свјетлост… Посебно издвајамо неколико стихова поткрепљујући узвишену емоцију или повлашћени пјесникињин положај када је ријеч о природи: „Црне очи косова / Блистају из честара… Седим сред пуцкетаве / Смарагдне траве“ („Сањарење“); Дамарају боје дрвећа и траве / Обличја путева /, долине, брежуљака / И танке линије реке тамно плаве“ („Предвечерје“). „Вода трне / као срси танани“ („Префињена једноставност“), па је и „ветар пун боја / Сунца / Неба… Пјесникиња жели да се стопи с природом, и осим у својој души, у њој остане непримијећена, а да при том освијетли све њене сфере, уносећи своју, лирску енергију, чак и онда када је тмуран дан: „Ћутање у немоћ / Нада / Покрије очи“. Понирањем у бјелину, просјаје и обичности, као на примјер: багремови гроздови. Лирски просјај је лијепо осликан у пјесми „Ватромет боја“: „Дубока / Сочна боја / Јесењег цвећа / Пуца у вис“. Посебно је сјајан посљедњи стих , поента претходних… Карактеристика овог циклуса су природне законитости и њена загонетна љепота, која је у ауторки подстакла сједињеност и блискост са њом (природом) и овладала лирским пјесничким поступцима, насупрот тврдњи да добре пјесме настају најчешће из бола… Овдје је видљив магијски однос стварног, замишљеног и доживљеног.
Језичко богатство поезије у књизи, врхуни саму поезију, јер се сусрећемо са необичним лексемима, као што су: заклизи, непоклек, онебљено, чинодејствовања, брзозорном, слик, руменпостељица, осторучи…
У посљедњем циклусу „Путањама поднебесја“, могли бисмо издвојити неколико веома лијепих слика, које су наставак претходног циклуса, и настојање ауторке да се ослободи осјећаја времена у коме се налази враћајући се успоменама и сјећањима, јер пожар тијела изазван чистом љубављу, злати и „срми“ бјелину: „Беличастим нитима / о моја Луно / Чиста и бела светлост свуда ме тражи“ („Бела искра живота“). Та бјелина са искром у себи је заправо љубав; љубав која настаје у времену „поднебесја“. Љубав је и оно што се не изговори, али се рађа непрестано кроз пјесму, дочарана посебном свјетлошћу и искричавошћу из пјесме у којој најчешће сусрећемо ријечии изразе: светло, заискрило, радост, „зелени вир до ока мога“, бујност, тихо зрење, рапсодија, смарагдни сјај, водопад, верност, сунчан дан, постеља бела и мека…
На сав пут од љубави своју свјетлост „баца“ слобода, тај незадрживи ток ка срећи. Сам наслов пјесме „Хајде“, наговјештава ход ка побједи, заједништву и срећи „што нисмо сами“, јер љубав је створена да се дијели: „Хајде пронађимо путе / Првом пречицом у сан / У недоглед побегнимо… У једноставност и слободу… Уђимо у шуме / Помилујмо траве“… У структури пјесме „Љубав“ основни покретач поетског израза, као што и сам наслов каже, је љубав, али не у смислу владара над неким, него је производ обостраности које је дошло изнутра, из душе и својом великодушношћу овјенчало двоје. У потпуно су патрнери изједначени, обогаћени невидљивим свијетом који им је приближио „и божје и божанско / И храм и сакраријум / И јабучице у грлу скупљене / И лупање срца / Што се до мозга пење“ („Љубав“).
Књига се завршава пјесмом „Теби“, са нескривеном срећном судбином, што је спојила два анђеоска срца, обезбјеђујући сензибилну пуноћу. Феномен времена, само је утицао на искуствену и интуитивну спознајност и размицање граница, остајући притом у свијету реалности.
Љубав, емоција, природа, родољубље, освјетљење слободе и свијета… главни су покретачи сваралачког, пјесничког чина Вере Цветановић, те с радошћу препоручујем читалачкој публици да зарони у пјесничко (о)биље књиге „Одсев неизречја“.

Јованка Стојчиновић Николић

О Dejan Spasojević

Проверите и

Predstavljanje knjiga Vukosava Delibašića u Zvorniku

Subota, 22.6.2024.godine u Domu omladine u Zvorniku sa početakom u 19,00 časova održaće se predtsavljanje …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *