Милан Мировић – Духовне пјесме

Славослов Богу и светима

Пред нама је збирка духовних пјесама испјевана у похвалу Бога и светих Његових. Пјесме су посвећене одређеним празницима у години, или су испјеване да узвеличају неке свете личности и хришћанске врлине.

Милан Мировић је хришћанин који жели Бога да слави на сваки доступан начин, па и у стиху. Он то чини из чисте душе и срца, користећи дар који му је Бог дао. Не води много рачуна о самој форми, иако и она најчешће буде задовољена. У пјесмама се понекад смјењују терцине и квартети, то јест строфе са различитим бројем стихова. Неке пјесме добијају ритам не толико од риме, колико од успјелих понављања одређених кључних ријечи, по чему Миланова поезија личи на црквене пјесме из богослужбених књига, односно службе из Минеја и Октоиха. Неке пјесме су инспирисане и акатистима и оним честим понављањем радосног усклика. Пјесме су лијепе и складне, а прилагођене су и за пјевање у нашим храмовима, што би вјероватно и била највећа жеља пјесника. Оне се за сад, ако неком композитору духовне музике не западну за око, могу пјевати по мелодијама којима се већ служимо за друге, познатије пјесме.

Милан нарочито велича светитеље, њихове животе и чуда. Њега надахњују они свети који својим чудесним дјелима утврђују народ у вјери. Њихови чудесни дарови су свједоци силе Божије и живе вјере православне. Сви су они дјелатници молитве, те силе која повезује небо и земљу. Пјесник мотивацију налази на мјестима која је посјетио. Пјева и о светињама у нашој близини, а и о осталим српским црквама и манастирима који сијају светосавском духовношћу. Пјесник нарочито славослови у част Владичице Богородице, наше неуморне Заступнице пред Престолом Божијим. Неке пјесме су и родољубиве и говоре о слави нашег и руског народа, наших и руских светитеља. Оне нису празно србовање, већ славе нашу свештену историју.

У пјесмама су опјевани и најрадоснији догађаји из Јеванђеља. Одаје се захвалност Христу за све што је учинио да би нас спасио. Пјесме су пуне љубави која се прелијева, а самим тим и среће која од те љубави неизбјежно долази. Чак и страдање хришћанских мученика пјесник види као радосне догађаје, што они и јесу, јер мученике управо и прослављамо на оне датуме кад су пострадали. То су дани њиховог прослављења од стране Господа у Царству Небеском. Милан не препричава просто догађаје из живота светитеља, него светитеље приказује као небеске људе, као оне који су већ овдје на земљи живјели небеским животом, у једној сасвим другачијој димензији. Ниједна пјесма не пролази без славослова Богу, без усклика благодарења за све.

Код Милана Мировића пјесме пјевају о љепоти живљења. Оне су лијек за потиштену душу каквих је данас нажалост доста. Он се диви природи као Божијој творевини и диви се истовремено и љепоти храма као дома Божијег и црквене умјетности. Код њега је и покајање радостан чин, што и треба да буде, јер поред жала због гријеха, ту је и утјеха због Божије милости која сваки гријех брише ако се за њега искрено кајемо.

Неке пјесме, као што је „Бистра вода“, посебно су успјеле и имају заиста умјетничку вриједност. Оне свједоче о несумњивом пјесничком дару аутора и потенцијалу који, ако се буде развијао, може да се значајно надогради и у будућности донесе још веће плодове. Осим тога, види се да аутор заиста познаје православну вјеру, тако да су његове пјесме један својеврстан Катихизис (књига најважнијих истина наше вјере) у стиху. Он нам не излаже само сувопарне податке, него и њихов духовни смисао. Он лијепо, као свештеник у бесједи, повезује одређене теме, светитеље и празнике са библијским, јеванђељским догађајима (Свети Трифун – Свадба у Кани Галилејској). У пјесмама које опјевавају јеванђељске догађаје и житија светих нису само препричани догађаји, већ су дата и православна тумачења и поуке, тако да пјесме могу бити душекорисне људима који улазе у вјеру.

Надамо се да се пјесник неће на овој књизи зауставити и да ћемо имати прилику да се још наслађујемо здравом духовношћу у лијепим стиховима брата Милана.

ђакон Давор Арнаут