Из штампе је изашла збирка пјесама за дјецу “РОША“ ауторке Славојке Кокић

Траговима детињства

 

Путева има триста

да се оде из детињства,

а само ретки се сете

да остану вечно дете.

– М. Антић

 

Траговима детињства читавог живота ходамо, дете у нама нас нагони да идемо истим стазама, да осећамо исте емоције, да миришемо исте мирисе које смо мирисали у детињству. На тај начин ми чувамо то дете, жељни љубави и безбрижности, игре и боја, жељни себе онаквих какви смо били, чисти и без злобе. Способни да волимо безусловно и праштамо без злопамћења. Велики су они песници који се обраћају деци, велики у том подухвату, да клекну на колена и изједначе се са децом, да зажмуре свакидашње бриге, рашире руке и врте се, врте на том рингишпилу детињства. Велики су у жељи да разумеју децу око себе и оно дете у себи. Једна од таквих песника, оних који улазе у дечија срца, без муке, је и песникиња Славојка Кокић, окружена децом, добро познаје њихове жеље и снове и својим стиховима их отелотворује.

Најновија збирка песама ,,Рошаˮ повратак је детињству, повратак себи, игра без граница и сазвежђе најлепших стихова који лепоту кују у злато. Сам наслов нас подсећа на једну игру нашег детињства, када смо били упућени једни на друге, без телефона и технологије, игра кликерима, која је развијала наше менталне способности, али и социјалне. Роша је заправо рупа у коју се убацују кликери, ископана у песку или у земљи, а песникиња у самом Предговору истиче поруку наслова: ,,Мој одзив да учествујем и бацим ”кликер” и да трагам и пратим чаробне нити дјетињства мојих школараца и уопште дјеце, дочарах у овој пјесмарици ,,Роши”. Драги читаоци, сад сте ви на реду да баците ”кликер” читајући ову лирику ткану засањаном и проживљеном љубављу према дјеци, али и према дјетету којег љубоморно чувам у себиˮ и њоме нас је позвала да бацимо кликер, који у пренесеном значењу може упутити и на размишљање о животу, онаквом какав би могао да буде, ако бисмо поново заволели дете у себи. Сама збирка песама је подељена у четири циклуса, а откривају се у акростиху песме ,,Рошаˮ која је на крају првог циклуса под називом ,,Елаˮ. Тако вешто проткани животни изазови и тешкоћа постојања, сведени на дечије разумевање и на лак начин схватљив њихов значај. Већ са првом песмом симболичног наслова ,,Најгласнија песмаˮ која обилује стилском фигуром ономатопејом, песникиња нам открива свет једног тихог дечака, који није сазрео у социјално-емотивном смислу или је превише стидљив да укаже на своје постојање, али га другари својим разумевањем уче како да укаже на себе и да се не стиди онога што јесте. Кад тишина проговори кроз врисак, она поручује да треба певати ,,пјесму најгласнију/ јер у овом времену, тихи се не чујуˮ. Колико је само тихих око нас, а ми заузети галамом их не чујемо. Ова песма учи и нас одрасле емпатији, том милосрђу, за које кажу да га савремено друштво не познаје. Али, песникиња Славојка Кокић зна да то није истина, она прича о ,,дјеци радостиˮ, деци која познају радост, познају саосећање и која пружају подршку и ,,нијемом дјечакуˮ који сузом проговара гласније од најстрашније буке. Ко ће га чути? Чуће га деца, она деца што ,,смјехографијуˮ уче у школи, која корачају од ,,смјеха до плачаˮ, стазама игре и лепоте своје маште, ,,дјечије маштеˮ обојене са ,,хиљаду бојаˮ. Дечији свет, свет маште је толико стваран, у њему Деда Мраз поклања ,,играчака тристаˮ, а ,,најљепше окоˮ из задње клупе вири у срце, стрепња и страх лече се осмехом једне Ање и ,,плесом антистресомˮ, који играју док не падну од среће, не од умора. ,,Поглед кроз прозорˮ у најлепше детињство није онај поглед на дисплеј, на којем се као на траци смењују игре које се више нико не игра. Али песникиња враћа те игре у срца деце, у срца одраслих, самим својим акростихом који врцаво у ритму куца: ,,Елаˮ, ,,Прелаˮ, ,,Јоцаˮ, ,,Шкљоцаˮ, укрштају се стихови као кликери у прашини, ударају један о други и ,,сложно вртлог игре правеˮ, а промашаји су део игре и роше ,,сто промашаја удомишеˮ, жеља за победом нам говори да ,,свака рупа је њен домˮ. Диван ћилим су ове песме украшене дечијим цртежима и фотографијама, где једна Габи себе и родитеље види као три срца, отелотворује их љубав. Тим цртежом три срца започиње други циклус ,,Прелаˮ, а песма ,,Ријеч мамаˮ пролошки најављује особу која је најважнија у животу једног детета и заслужује да све песме овог циклуса буду посвећене њој. Мајчина љубав и мајчин загрљај су ватра на којој се дечија срца грију. Песникиња је у овом циклусу описала мајку дечијим срцима, стављајући мајкама ореол који им припада и подсећајући да руку мајчиних ,,ниједан стих достојан нијеˮ. Дечији глас усхићено трепери у мајчином загрљају:

 

,,Кад ме загрли, с неба сиђе дуга
и проспе свуда хиљаду боја

грије ме чар разнобојних пруга,

а свака од њих радост је мојаˮ

И ускликује:

 

,,Kолико је љубави
у погледу милом њеном?

Колико је само миља

у гласу гипком, срменом?

 

Када би деца умела да своја осећања остихују, она би управо овако звучала:

,,Ко све моје немирлуке
затомити умије?
Ко рађа моје сунце
што ми се зарено смије?

Ко тако расипнички
пружа срце на длану,
безбројне, седефно меке
цјелове сваком мом дану?ˮ

 

Толико лепоте у стиховима несебично може дати само онај ко је у потрази за најлепшом речју за своју мајку, неко ко је и сам мајка и ко је окружен децом, као што је наша песникиња. И на послу, и својим унуцима, и својим малим читаоцима, али и оним дететом у души, прави педагог који сведочи речи Јохана Хајнриха Песталоција, да: ,,Мајчино око прозире дете све до дубине срцаˮ. И у најдубљој комори место је резервисано за своје дете и ,,њеним доласком врати се, сада већ уснули, сунчев зракˮ. У оку сваког детета његова мајка је најлепша, а у свом оку она за децу ,,гнијездо љубави свијеˮ, ту њени птићи бригом удомљени расту и чекају дан када ће самосталним летом отићи и тада и они свити дом за своје птиће. Док су мала и док расту, деца имају и своја права, али и своје обавезе. О правима се много више прича, а обавезе се подразумевају. Песникиња се и овим питањем на шаљив, али и мудар начин разиграла у својим стиховима песме ,,Дечија права и обавезеˮ, наглашавајући важност обавеза и сва права:

,,Да не буде све без везе
дјеца имају своја права,
да не скрећу с пута права,
имају и обавезе“

Деца имају ,,Право на рођењеˮ, ,,Право на љубавˮ, на слободу, на смех, на игру, на књиге. У име деце песникиња проговара:

,,Да сам заштићен од насиља,
патње, ружних ријечи и туче,
да одрасле, дјеца уче
животу љубави и миљаˮ

 

И, одиста, од деце ми морамо учити љубав и нежност, праштање и невиност. Да верујемо срцем, па макар било и на нашу штету. Да се вратимо себи, тако огрезли у бол и неповерење, да нас љубав пригрли и излечи. Љубав заиста лечи, то најбоље и зна наша песникиња Славојка Кокић, чије ране вида љубав све деце која је окружују, па се она смеје и радује и куша мед после пелина. Устати и не одустати никада, ко у дечијој игри кликерима, док не погодимо рошу, док не победимо себе. ,,Школа је учитељица животаˮ, а учитељ вечити ученик, онај ученик који деци може променити ,,судбину душеˮ, отворена књига, ризница разумевања и подршке. Он је ,,лек од бољкеˮ у глоси која се наслања на Лукићеву песму: ,,Учитељу врати ми кликереˮ. У тој глоси песникиња вешто кокетира са игром и мудрим поукама, са старим и новим интересовањима деце, иде укорак с временом и зна да су нека питања увек иста, само да се одговори саопштавају на другачије начине. Старе игре су заменили рачунари и телефони, чак и несташлуци више нису исти, али су дечија срца иста, ако их на прави начин ослушкујемо. Деца ипак воле школу, воле да уче, баш због таквих учитеља каква је Славојка Кокић, знају да ,,богатство је знањеˮ и без обзира на тешке животе које воде многа деца, да немају шта да обуку или обују, да су им школе предалеко, а зиме предуге, између корица књига и у топлом оку учитељице није им хладно. Диван је ћилим ова збирка, ћилим од најшареноликијих тема преточених у стихове, стихове дечијој души блиске. Попут Чика Јове Змаја, Десанке Максимовић, Мике Антића, пружа деци обиље лепоте и хумора, њима разумљивог. У последњем циклусу ,,Шкљоцаˮ придружила се оном покрету ,,војиславизмаˮ, унела је боје природе и мирисе села и изнедрила, попут Илића и Милете Јакшића, најлепше пејзаже сликане дечијим срцима. ,,Зимско јутроˮ, као одјек носталгије, реминисценције су детињства:

,,Свањава…Бијели прах засуо путе,
свуд кристални одсјај кроз сумрачак бљесне,
а прекривене сеоске куће ћуте,
тек гдјекуде домаћица фењер креснеˮ

 

Песничке слике као уоквирене рамом, на зиду старе куће, искрсавају пред очима и стапају се у непрегледна пространства сећања. Тамо где никада не бледе. Уткане у ,,ћилим разонодеˮ најављују пролеће: ,,ћук ћуче крошњом брезе/ док прољеће бехар везеˮ. Славојка је изучила песничку алхемију романтичарских песника, усвојила најлепше реалистичке слике сеоске идиле, на крику модерне и авангарде, уз раме са новим тенденцијама, узбрала сва песничка умећа и обукла их у своје рухо. Унела је у своју поезију боје, звукове, птице, воће и пашњаке. Унела је школске клупе, ластавице под стрехом, лептира враголана, инспирисана ,,Ружиним светомˮ описала је Плавку, а неизмерна дечија машта осликала је њене стихове и позлатила их у вечност. Синтеза те дечије уметности и песникињине душе морала је да створи овакву збирку, збирку за поколења, збирку за велике-мале људе. Збирку за све нас. Отворила нам је врата детињства, за повратак себи, за искорак у сутра, негде, пред рошом, замишљене пред питањем: хоћемо ли умети поново да се играмо кликерима? Јер, доиста, то није игра, то је живот. То смо ми. Бацам кликер.

 

мср Невена Милосављевић

 

 

 

 

 

 

 

 

КЛИКЕРАЈ – ЧИТАЈ И ДОБРО СМЕРАЈ
(Драган Марковић)

 

„Док се учионица љуљушкала у сунцу“, учитељица Славојка Кокић је смишљала стихове којима ће обрадовати, доучити и засмејати своје ђаке. Има ли лепшег мотива и честитијег повода да се састави једна збирка лакокрилих стихова за децу?

Роша је заправо рупа која се у игри кликера мора удубити у тлу, утолечити тако да се може и прескочити и погодити, како ком кликерашу затреба. Тако се и ова књига – римашица може употребити и за обесну игру и за озбиљан наук. Песникиња је имала кликер да се детињасто и луцкасто заигра са својим радозналим малишанима. У тако насловљеној збирчици стихова за најмлађу и нешто старију децу роша може бити и скровиште из ког се растући извирује да се лепше и оштроумније сагледа свет. Одатле се види и лепша прошлост и светлија будућност. Развој науке и технике је на много начина одвојио данашњу децу од њиховог природног и богомданог раста и развоја уз игру која подразумева кретање, истраживање, радозналост… Вредност ове песничке распричанке је пре свега у томе да нас прене и дозове памети, да не заборавимо како смо се некада играли, зајапурени и неуморни, тек покаткад се заривајући у какву рошу, да бисмо предахнули и ослушнули зове ли нас мајка или бака за порцију грдње или сласну ужину… На такво осматрање, разматрање и удубљивање и њих и нас, подетињене и (не)дорасле,  позива учитељица из Теслића, песникиња Славојка Кокић.

А чега све нема у овој углавном веселој и мангуплуцима провејаној сликовници од стихова? Песме добродошлице у школу; песме подршке при срицању првих слова; песме охрабрења усамљеним и одгурнутим ђацима; песме којима се лакше савладава градиво; песме о старим добрим трчећим играма које није могла ни вечерња тама да раскопа и заустави; о годишњим добима, животињама, несташлуцима, болу и располут-срцедолу… Пева Славојка о згодама и незгодама својих ђака, о говорним и писаним омашкама које засмејавају и дружину и учитељицу, о мукама које се опет здраво прођу и прегурају у годинама кад се најлепше расте. Не заборавља ни сузу на лицу немог дечака, ни малишана који је пртио дубок снег у старој обући… Са свима њима саосећа и грли их својим топлим стиховима, и разумевајућом душом, да им олакша и припомогне…

Све лепо уримовано и спевано не би било ни изблиза потпуно и пуно смисла да пре свега није проткано љубављу и разумевањем:

 

„И како ти растеш,

расте и то право,

волиш да те воле,

вољети је здраво!“

 

Радосном топлином и сунчевом светлошћу су нарочито натопљене песме о мајци.

 

Мама… „не да да ме туга боли

и зато је увијек носим у души.“

 

Песникиња осликава портрет своје мајке не толико површином и одсјајима из стаса и обличја, колико дубоком љубављу и нежним преливима мајчиног великог срца…

 

„У свакој мојој пјесми мајка је дика,

јер све је вољела, ал’ не и да се слика…“

 

Мајчино свемогуће, бајковито и непролазно присуство у дечијим очима је увек као сунце огромно:

 

„С њеним доласком врати се

сада већ уснули, сунчев зрак.“

 

У Славојкиним дечијим песмама су јасно разграничени појмови: добро – рђаво, светлост – тама, мудрост – лудост… Јасно је дакле да је њена превасходна намера била да часове васпитања и лепог владања још креативније и чаробније домири новим стиховима, како би се педагошки труд и родитељско прегнуће устостручили и плодоносно вратили нашој будућности…

Прочита се и проживи све, и словце злоцне и век је проша’, а мали-велики људи памте свако своју риму ко кликер-шестоперац, док мами на игру – роша!

 

Драган Марковић