Из штампе је изашла збирка пјесама за дјецу “ ФОРЕ И МЕТАФОРЕ“ Маријане Петронијевић

Форе и Метафоре  Маријане Петронић

 

Рукописи пјесничких збирки намијењених дјеци неминовно подлијежу двострукој провјери. Наиме, поред естетских квалитета рукописи поезије за дјецу морају садржати и завидан дидактички потенцијал неопходан да заслуже пажњу најмлађих читалаца. Још је Душко Радовић рекао да пјесме за дјецу морају бити паметније од својих читалаца да би они из њих могли и нешто научити, што није случај са поезијом за одрасле.

Веома често је управо у тој мјери проблем пјесама за дјецу. Ако су исувише наивне или инфантилне, оне, заправо, и нису занимљиве нити прикладне младим читаоцима. С друге стране, уколико пјесник не самјери своје стихове дјечијим очекивањима оне и поред тематско мотивског слоја прилагођеног њиховом узрасту нису погодне дјеци, јер их они просто не могу разумјети. Ово питање мјере добро је изучила и погодила Маријана Петронић у збирци Форе и метафоре.

Цијела збирка, у ствари, подсјећа на веома лијепо срочен приручник теорије књижевности у стиховима за најмлађе, оне за које је методика утврдила да су исувише мали да би их смарали тако компликованим градивом. Ове пјесме показују да ти тешки садржаји могу да се представе на један сасвим нов и дјеци пригодан начин.

Пјесме су најчешће организоване у катрене који су римовани на различите начине чак и у пјесми насловљеној Слободан стих, изузев лијепе пјесме Здравица коју би дјеца заиста могла изговарати на различитим за то погодним приликама. Стих је најчешће лирски десетерац или осмерац и тек покаткад се поткраде неки каталектични који не шкоди ритму пјесме. Римовање и кориштење традиционалних стихова српске усмене књижевности, а и писане дакако, помажу лакшем памћењу пјесама.

Пјесме за дјецу примарно се пишу да би се рецитовале или пјевале, дакле, да би се памтиле. Било какви версолошки експерименти у поезији за дјецу су недопустиви, јер дјеца у таквим случајевима не препознају пјесму, а пјесме за дјецу се пишу за дјецу, а не за стрине и тете које ће им купити књиге у складу са сопственим литерарним укусом. Ипак, пјесме за дјецу морају бити занимљиве и одраслима који ће их дјеци препоручити за читање и ова збирка свакако испуњава и тај услов.

Како Маријана Петронић рјешава феномене књижевних врста и прилагођава њихов смисао дјеци показаћемо на примјеру пјесме Роман.

„Гурнуо Роман стари ормар,

Из њега испала дједова слика:

У једном ћошку овце и котар,

На сриједи човјек препун брига.“

Роман је прозна врста у којој се описује низ догађаја, нечији живот у цјелости и у предачком контексту.

Ту је, заправо, кренуло све.

Почео Роман да се пише:

Како су биле овчице двије

И како ноћу падају кише.

 

Онда је дјед у рату био,

Јахао коња, отаџбини служио,

У сну је своју драгу звао,

Јава је однијела, он се растужио.

Суштински у двије строфе је испјевана фабула, да би у посљедњој врло прецизно био описан разлог и смисао писања романа.

Дуго се Роман ормару дивио,

Слагао слике, скидао прашину

И све је претке своје оживио,

Да би сачувао дједову баштину.

На сличан начин су опјеване и стилске фигуре у поглављу Фигурице, као и остали појмови у посљедњем поглављу Згоде и незгоде у књижевности. Бијели папир и Писац као наслови прве и потоње пјесме умјешно су састављени стиховима у којима се Маријана Петронић заиграва са малим читаоцима на начин да их подучи, али не и смори, и напосе приволи да књижевност разумију не би ли је и завољели.

Због свега наведеног збирку Форе и метафоре најтоплије препоручујем за читање.

 

Проф. др Саша Кнежевић