РЕЦЕНЗИЈА

Вељко Стамболија, књижевник Хаџи Иван Милановић: ,,Драгиша Месец“,

дуодрама

У једном тренутку, након бурног животног искуства, човјек осјети потребу да се исповиједи, да пробере мисли и да сабере своје животне грешке и пропусте. Ријетки су људи који су у стању да путем интимне исповиједи буду искрени и поштени према сопственим грешкама. Људски его често блокира и потискује ,,мјешину препуњену гријеховима“. Заправо, најтеже је самом себи признати да ниси без гријеха. Тешко је достићи врлину након посрнућа. Често околности увреда, понижење, потцјењивање, љубомора натјерају човјека на екстремне одлуке и поступке.

Хаџи Иван Милановић, свештеник јаси- чки, након драме ,,Молитва и клетва“, у којој се одвија античка, софокловска, борба између љубави и мржње, у дуо драми ,,Драгиша Месец“ дубоко засјеца у унутрашњу људску борбу са самим собом. У драми ,,Молитва и клетва“ вјерска и национална мржња је спријечила двоје младих, Марију и Николу, да остваре своју искрену младалачку љубав. У дуо драми ,,Драгиша Месец“, име и надимак главног јунака, околности су натјерале обичног човјека на злочин.

Свјестан својих пропуста и грешака Драгиша Мјесец долази на очев гроб, оца једва да је упамтио јер је прерано умро, не знам да ли сам тебе упамтио, био сам мали кад те је Господ позвао к себи. Сећам се само, или ми се чини да се сећам, кад би ме узео у руке и онако од милине ми рекао: ‘Месече мој!’, да каже шта му на срцу лежи, са свјешћу да су га родбина и комшије одбациле као проблематичног чо- вјека који је имао пргаву и инатљиву нарав склону тучама и пијанству. Типичан кафански момак који је одрастао без очеве мушке руке и савјета. Везаност за кафану, ту другу мушку кућу, такође искрено исповиједа на очевом гробу: Кафану сам волео много. Мислим да сам у кафани порастао бар за пет сантиметара. Од малена ми је кафана постала врло блиска, нашли смо се, сконтали, заволели.

Аутор дуодраме, добар познавалац својих парохијана, што му, између осталог, омогу- ћава свештенички посао, у уводном дијелу ин- систира да је прича истинита, животна, и по- пут доброг психолога гради лик главног јуна- ка као прототип многим несналажљивим мла- дићима у преломним и прекретничким исто- ријским временима.

Драгиша пребира по својој биографији, покушавајући да нађе разлоге, не оправдање, за своје непримјерене поступке – туче, уби- ство, затвор (12 година): Не знаш ти, стари, шта је апсана. Прве три и по године су ме ту- кли, где су промашили ту ме нису тукли. Е, да знаш. После само с времена на време, ваљда и они дигли руке од мене. У тренутку када поку- шава самоубиство, Драгиша проналази спасе- ње у вјери, у Богу који једини може прочисти- ти ,,пустињу духовну“ – Остало ми је сада да се молим да ми се Бог смилује и потражи ме у овој мојој пустињи духовној. Нема ми друге, стари. Да вратим време – не могу. А и да мо- гу, да ли бих знао другачије да живим. Тај сам. Након свих авантура Драгиша у себи про- налази, какав-такав, мир. Помирио се са са- мим собом и препустио Богу прочишћење. Уо- сталом, младост и момковање су кризне годи- не, још и без оца, озбиљне године траже мир- ну луку. Средина у којој је одрастао неће му опростити, али он то од ње и не тражи, пома- ло свјестан да је ,,лош производ“ те средине која му није дала шансу да крене бољим и просперитетнијим животним путем. Опроштај тражи и од оца коме се обраћа на гробу и молећаво тражи: ,,Моли се за мене!“

И ту није крај. Крај је помало шекспиро- вски јер се јавља очев дух који му поручује: Е, мој Месече, мислио сам да кад порастеш ћеш бити Сунце. А ти? Ниси ти Сунцу ни до к…, задња ријеч се изгубила у шуми споменика.