Интервју са Тихомиром Стевановићем, аутором награђене збирке прича “Онај који није био ту“

 

Низу бројних књижевних признања које сте досад добили, прошле године сте придодали и прву награду за збирку приповедака на конкурсу „АСоглас-а“. Шта сте прво помислили кад Вам је јављено да сте управо Ви лауреат?

-Када су објављени резултати пријало ми је. Рекао сам себи- то је то. На конкурс не шаљете текст ако не мислите да победите.

У саопштењу, жири је констатовао да једанаест прича Ваше збирке третирају тематику борбе и ескапизма „малих“ људи који су угрожени, презрени или одбачени од система. Има ли великих прича без “малих” људи? Јесу ли “мале” приче заправо највеће?

-Мале приче су оне које су свакодневне, од којих шијемо свој живот, које га ткају.Тако да малих прича нема, за сваког су,ма колико биле тривијалне, оне големе, јет су цигле постојања неке идивидуе.

Ваш победнички рукопис одликује неколико врлина које се данас ретко виђају у збиркама приповедака. Успешно смештате приче у различите историјске околности, а користите и различите наративне стратегије – од „приче у причи“ (“Умирања Ивана Бабејића”), преко епистоларне форме (“Писма о писму”),  дијалога (“Густав”) исказа (“Онај који није био ту”). Да ли је за збирку приповедака важно да се формом мења из приче у причу како би била успела?

-Да, у противном је лењост и маниризам на делу.

 

Жири је у саопштењу констатовао да су у Вашем рукопису видљиви бројни књижевни утицаји, међу којима су Пекић и „црни талас“ домаће књижевности, односно рана дела Милисава Савића и Драгослава Михаиловића. Јесу ли Вам то књижевни узори?

-Само Михаиловић од побројаних. Остали су Андрић и Киш.

Лично, ако бих морао да издвојим једну од прича из Ваше збирке као омиљену, то би била насловна приповетка, која је последња у рукопису. Како сте је написали? И како вам је пошло за руком да један објективно замислив сиже до те мере фикционализујете да постане реалнији од стварности?

-То је метафора за данашњег човека који је дужан прибећи оном неморалном у себи, подвојити се и чинити најгоре могуће ствари за кору хлеба.  Писањењ у првом лицу, не у трећем, лицу Бога, дало је потребну сугестибилност на нивоу радење и психологије главног јунака.

 

Такође, објавили сте и неколико романа. Колико се писање романескне форме разликује од стварања кратке приче и приповетке? Многи се баве кратким причама зато што су исувише лењи да пишу романе, или сматрају да је лакше написати краћу него дужу форму. Да ли је то заблуда?

-Не размишљам о томе. Никда нисам сео са идејом да пишем роман или причу, приповетку. Током рада ни ја о ономе што сам већ осмислио претходно, не знам форму у којој  настаје дело.

Андрић је казао да је теже написати приповетку него роман. Како се припремате за рад на роману, а како за писање приче? Шта све урадите пре него што почнете да пишете?

-Обавим потребне припреме у виду осмишљавања приче, проучавања врема када се она дешава, атмосфере која је владала.Користим, ако је иториски момент у причању да што више научим о њему. Форма и садержај су неодвојиви.

У Вашој биографији се наводи да сте завршили Правни факултет. Колико образовање одмаже, а колико помаже писцу?

-И завршио и радио као правник. То даје одређен начин размишљањља човеку, учи да посматра људе на одређени начин, а пруж солидно образовање из социологије, историје, економије, на мом смеру криминологије и психологије.

Аутор сте и бројних радио-драма, као и драматизација за Радио Београд. Да ли је драма заиста “краљица родова”? Да ли онај ко овлада драмском формом заиста може – условно речено! – много “лакше” да се снађе у осталим књижевним родовима?

-Верујем како је то тачно. У пар реченица дијалога, стављањем специфичног говора, ритмом истог, можете доста сазнати о лику у једној реченици него у страницама романа.

Када дођете до идеје за неко дело, да ли одмах знате хоћете ли је преточити у драму, приповетку или роман? Од чега то зависи? Ко тражи одговарајућу форму: прича или писац?

-Прича, садржај тражи форму. Како је то Аристотел већ дефинисао.

Како, као изразити драмски и прозни писац, посматрате поезију? Може ли она за прозаисте да буде извор с којег се напајају надахнућем? Да ли бисте се опробали и у поетској форми?

-Ту сам болест као мале богиње, што рече Нушић, рано преболео. Не разумем савремену поезију. За мене је то само чангрљајуче речи.

А сада, једно крајње сугестивно и субјеткивно питање: у Вашем рукопису се види изузетно читалачко искуство. Многи мисле да је кључни проблем данашње књижевности то што бројни писци много више пишу него што читају, а и ако читају, то су првенствено њихове књиге. Шта мислите о томе?

-Тачно. Углвном читају англосаксонску литературу у преводу, што се и у њиховом делу       осећа.  Тако се губи аутентични глас једног народа и постаје само униформни део неке светске продукције којој сви теже. Сумњам да читају и оно што су написали, иначе било би их стид потрошена времена и  папира.

Шта тренутно читате? Или, која је била последња књига која Вам се допала и коју бисте препоручили читаоцима овог интервјуа да обрате пажњу на њу?

-Тренутно читам једну ужасно лоше написану књигу. Сматрам да је читње лоших књига наших извиканих аутора корисније за писање него читање добрих текстова. Више се научи из лошег него из доброг.

Препоручио бих роман Зорана Грујића „Црвени кофер и још једах, исти такав“, једну Капоровско-Нушићеву причу, лагану, опуштајућу, бескрајно духовиту. То је књига само са једном наменом:  да читаоца забави.

За разлику од мене, који нисам дошао да Вас забављам…

 

Разговор водио : Димитрије Буквић