Za one koji ne znaju možete li reći nešto više o sebi, ko je Jadranka Milenković?
Ovo je jedno od onih pitanja na koja je najteže odgovoriti. U pokušaju da odgovori na njih, čovek se bavi naukom ili umetnošću, ulazi u interakcije sa drugima, upoznaje prirodu i svet oko sebe, istražuje prošlost, izmišlja budućnost. Očekivati od nekoga da na jednostavan i jednoznačan način odgovori na pitanje o sebi postaje sve teže što je čovek svesniji činjenice da je većina onoga što se smatra značajkama njegovog identiteta – zapravo veoma krhko i promenljivo. Ako sam rođena u Hrvatskoj, živela prvih (formativnih) sedamnaest godina u toj republici, a ostatak života u Srbiji, odakle su mi i roditelji – znači li to da sam Hrvatica ili Srpkinja? Ako radim u Apelacionom sudu u Nišu, a bavim se i književnošću, jesam li radnik pravosuđa ili smem sebi da pridružim jednu smelu i možda pretencioznu odrednicu – pisac? Ako duže od osamnaest godina vodim Klub „Prejaka reč“ koji sam i osnovala, i na čijim sastancima se čita probrana literatura, jesam li prevashodno čitalac, koga ljubav prema literaturi zapravo nagoni da zapiše i poneku svoju reč? Ili je moja porodica ono što me prvenstveno određuje?
Sa godinama postaje sve jasnije da je bolje i primerenije ostaviti drugima da odgovore na to pitanje.
Vaš književni rad, nešto više o tome koliko ste do sada objavli djela i kada ste počeli sa pisanjem?
Počela sam da pišem relativno kasno, sa 40+ godina, sa dugim čitalačkim stažom i nekoliko godina rada sa Klubom “Prejaka reč”. Smatram najvažnijim oblikom svog bavljenja književnošću upravo učestvovanje u aktivnostima tog kluba, kao i određeni doprinos književnoj sceni izražen u aktivnom objavljivanju preporuka, osvrta, eseja, prekucanih tekstova iz književnih dela – na društvenim mrežama. U nedostatku interesovanja zvaničnih medija za savremenu (pa i klasičnu) književnost, čitaocima i piscima ostaju društvene mreže kao poligon koji se može jako dobro iskoristiti u tu svrhu.
Što se tiče mojih knjiga, dosad je objavljeno šest naslova, od toga – četiri romana, zbirka pesama i knjiga priča. Od tih šest knjiga, dve su već objavljene kao nagrađene na konkursima, tako da se knjiga priča “Lice gospodina sa kišobranom” pridružuje tom nizu. Posebno mi je drago što su u toj zbirci priča i dve priče koje su takođe osvojile nagrade – jedna je priča “Strah” nagrađena u Apatinu nagradom “Miodrag Borisavljević” 2019. godine, a druga je “Jedan dan” nagrađena u Gornjem Milanovcu, iste godine, na konkursu “Tragom Nastasijevića”. Trenutno je u štampi i druga zbirka poezije (kod izdavača Presing iz Mladenovca).
Kako gledate na ulogu pisca tj umjetnika u društvu, da li umjetnost trpi društveni aktivizam tj borbu za sopstveni položaj ?
Umetnost je sama po sebi aktivistička, ona se uvek bori protiv svega neadekvatnog, okoštalog, neprimerenog ljudskom bitisanju, porobljivačkog. Za to nije potrebno baviti se propisanom tematikom (kao što su tokom ljudske istorije određeni režimi i ideologije nastojali da je zloupotrebe). Može se pisati i o sopstvenoj glavobolji (setimo se kako je prošla Isidora Sekulić, optužena da u važnim trenucima društvenih promena i previranja – poklanja pažnju nečemu tako trivijalnom kao što je sopstvena glavobolja). Umetnik i kad piše o sebi – piše i o društvu. I obrnuto – kad piše o društvu, piše i o sebi. Ako široko shvatimo reč “aktivizam”, onda je umetnost tom pojmu daleko bliža nego što su to ponekad organizacije osnovane u aktivističke svrhe (naravno – ta se primedba odnosi na pojedinačne slučajeve zloupotrebe organizacija i društvenih trendova za ličnu promociju ili neki drugi lični cilj). Dakle, čak i čitanje je subverzivni čin, i ono što je potrebno i našem društvu i svetu jeste popularizacija čitanja, kao i ponuda što kvalitetnije literature. Neki od uzroka što se smanjuje broj čitalaca mogu se potražiti u tome što je današnjem čitaocu teško da se snađe u preobimnoj književnoj produkciji, gde je tržište ono koje odlučuje koja će knjiga koliko biti reklamirana. Ako reklamirane knjige ne mogu da zasite njegove umetničke potrebe, potražiće na nekom drugom mestu (recimo, u filmskoj umetnosti ili serijama) način da zadovolji svoju potrebu za pričama, koja je ljudskom biću imanentna.
Koliko dugo ste pisali rukopis ’’LICE GOSPODINA S KIŠOBRANOM’’ koji je nagrađen na prethodnim Drinskim književnim susretima i šta je osnovna tema tog djela?
U rukopisu pod tim nazivom ima priča koje su nastajale u dugom vremenskom periodu. Radi se o periodu od desetak godina. Sve priče koje sam u tom periodu napisala ređala sam hronološki, i od toga sam vremenom formirala dva rukopisa. Međutim, radeći iznova i iznova na njima, shvatila sam da neke od njih imaju u sebi i neke elemente fantastike (u najširem smislu te reči; dakle ne naučne fantastike, ne epske fantastike, već fantastike onako kako se fantastikom može smatrati čitava plejada pisaca kao što su Kafka, Borhes, Markes, Bulgakov, Pekić, Kortasar itd itd – ne sugerišući ništa drugo osim da su u pitanju pisci koji predstavljaju moj Panteon, inspiraciju i nedostižne uzore). Te priče sa određenim elementima fantastike, odvojila sam u poseban rukopis – to je upravo ovaj koji je pobedio na Drinskim književnim susretima u kategoriji kratkih priča (preostale, realistične priče objavljene su prošle godine u izdavačkoj kući Presing pod naslovom “Kroz zatvorena vrata”). Veliko hvala žiriju koji mi je ukazao poverenje u tom smislu, i omogućio na taj način da ovaj rukopis izađe pred publiku.
Pošto se radi o pričama, teško bi bilo izdvojiti jednu osnovnu temu koja bi mogla sve da ih definiše. Svakako su tu večite teme umetnosti – potraga za smislom, odnos pojedinca i većih zajednica sa njihovim ograničavajućim pravilima, (ne)mogućnost ključnih promena, otuđenost, pa i nakaznost obrazaca koji nam se u savremenosti nameću, pitanja slučajnosti ili sudbinske predodređenosti važnih događaja, preispitivanje/prepričavanje (na izvestan način) ili pak domišljavanje, nastavljanje određenih mitskih ili poznatih priča, s jasnim naznakama da realnost (ono što smatramo njome, što se učimo da je realnost ovog sveta i našeg života u njemu) nije jedino što je ponuđeno, ili bar nije dovoljna.
Da li pišete nešto novo
Uvek pišem nešto novo, ali mislim da to nije ništa neobično za bilo koga ko se bavi književnošću. Kad se počne, mislim da je nemoguće prestati, i to nema veze sa onim šta se dešava kad je knjiga već napisana, već ima veze sa procesom stvaranja, najuzbudljivijim izumom ljudskog bića.
Vaša poruka čitaocima?
Uvek čitajte, čak i onda kad mislite da to ne služi ničemu, ili kad vas u to ubeđuju oni koji ne čitaju.