АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
БОГОТРАЖИТЕЉСКИ ВАПАЈ НЕВЕНА МИЛАКОВИЋА
(над рукописом књиге „Радост покајања“ Невена Милаковића)
Незаслужену привилегију да над рукописом још непечатане књиге прозборим коју, макар и недостојну, маломоћну и штуру реч, почећу парафразом исказа Павла Флоренског који, грубо и најкраће препричан гласи, отприлике: Ако постоје Тројица Рубљова (мисли се на икону Св.Тројице, коју је иконописао Андреј Рубљов), онда сасвим сигурно постоји Бог.
Сходно томе, ако у савременијој српској поезији постоји књига која је целокупном својом унутрашњошћу окренута ка оном суштинском, дубоко личном боготрагалаштву и искреној жељи за непатвореним богоусличењем – онда је то најновије стихотвореније Невена Милаковића, насловљено као „Радост покајања“.
Невен Милаковић је и раније имао „излете“ у оно што се у теорији књижевности зове – религиозно песништво. Песме које се дотичу сакралног и религиозног, богоискателног и богоугодног, присутн су у свим ранијим Милаковићевим књигама, али је ова, нова, у целини саткана „од исте пређе“ и и има само једну, вечну и највећу, тему – Бога, и богочовеколикост у оном најшире схваћеном смислу.
Лирски, поетско-прозни „додаци“ песмама у књизи, осим што су својеврсна песма у прози, донели су и један сасвим нов, композициони пре свега, квалитет Милаковићевом ауторском делу и додатно потврдили безобалност његовог талента који, чак и када на тренутак „заклеца“, па му, метрички, понегде стих „побегне“ – својом раскошном снагом све то доведе у ред и читаоца једнако држи у стању активне пажње и „саучесништва“ на стази боготражитељској.
Нема искупљења без покајања, догматско је учење и истина за коју постоји небрајано много доказа. Нова Милаковићева књига овај догмат допуњава, песничким језиком, и допунском истином – покајање је радост, зато јер је оно највиши израз богоусличења и крунски доказ богоподобија, а нарочито стога што је искрено покајање – слобода, једина и права, а пре свега слобода од страха од смрти, слобода од казне, слобода од Божијег суда и слобода пред Божјим судом.
Милаковић нам је то – чему заправо сваки човек стреми, чак и кад тога није свестан, чак и кад није верујући – својим стиховима приближио, Милаковић нам је то опесмљено понудио, бавећи се само наизглед процесом свог личног, унутрашњег преумљења кроз покајање, како би и ми, читајући његове боготражитељске вапаје, лакше могли спознати којим путем бисмо требали ићи, како бисмо, на крају те стазе, пронашли нас саме, пронашли, поново, Господ у себи, у свом срцу, у души својој, огреховљеној много чиме, богозаборавом понајвише.
Невен Милаковић је, овом књигом, песнички речено – умро, преминуо у себи, да би нам се, у Господу и Господом васкрсао, покајан и спасен, вратио као песник чије славословљење Тројичног Бога представља врхунац песничке, па и људске, животне зрелости.
На многаја љета, Невене, на радост и ползу отечеству.
У Београду, септембра 2023.
Милош Јанковић
