Александар Бошковић

                                   Луна

Распаљено небо поново гори.

Тај тренутак плаветнила однекуд је познат

можда само мени а можда и теби.

Али ипак кроз сва та поља,на сваком крају

и на сваком почетку стојиш ти,вечно бесмртна.

Изнад сваког зла,изнад сваког добра.

Можда ипак све видиш,кроз неки прозор,

кроз истог ружичастог неба,кроз тајну небеса

коју чува муза западног неба јер зна

да је гледаш изнад свих богова светлости.

Најтајанственији путник најављује близину

свог доласка,у том блажесном тренутку магије

само одабрани спајају своје бледе душе са оним

најудаљенијим пределима мраморног бескраја.

Тамо негде,са друге стране свемира.

Са првом јутарњом светлошћу чинии се да

нестајеш али кроз ћудесни пут исконског

времена међу звездама сви крикови знају.

Да на сваком заласку магија поново почиње

свој светлосни вртлог свега оног лепог.

Горе где само луна зна пут вечне смрти.

                                               Језеро мртвих љубави

Боље би било да сам у истом

трену заледио твоју чежњу.

Али ипак сам под светлима вечери

наговестио да ћу те опет проклети.

У доба ноћне мелодије песничке смрти.

Видим месец који ми шапуће да лежиш

гола на траци свог временског руба.

Запали и последњи врисак

мог бекства у сутон врелине.

Па ми шапни да се откидамо од себе.

Говори ми да ћеш ми изчупати

душу из крваве опне мојих ожиљака.

Ставити ме на ветар и пустити да однесем

твоје мисли у звеудану степу лаванде.

А у том цвећу,чекаћу те ја,опијен болом.

Тамо ћемо заједно видети светлост

гробних сенки наших грешних очију.

Изумираћемо једно за другим

а наше остатке разнеће псета

пустињских чувара језера мртвих љубави

                                                            Близина

Седео сам у једну зору на

преласку неба у вечан мирис сунца.

Тамо је стала читава једна планета.

где могу да узмем било који облак,

да се обучем у дугу и њоме ходим

стазом муње између два сателита.

Као априлски пљусак који тоне у

сутонске шуме широког појаса, лежим ја.

Тамо плачем за једно јутрење

које пада кроз свод плитког неба.

И онда схватих да ми треба бар три милона

сунца,звезда мостова,ко зна чега.

Још ми у очима цветају љубичице

а лице ми је само мало блеђе.

Пожари свог цвећа,свих гнезда

неких далеких птица увенулих у прљавој

постојбини окорелог, ружног праха.

Ветар је испричао излизаним

језиком да ћу поново долетети

 и спустити се на сену столећа.

И тада више неће бити овог пролећа

ни мртвих корака у отвореном мраку.

Предео успаваног мора из којег

је мој гроб устао због кишног лутања

зауставиће се док се не осврнем у близину.

Кратка биографија

Александар Бошковић,из Уба,18 година

Ученик 4.разреда медицинске школе у Ваљеву

Још увек аматер у свету поезије,пише песме различите тематике и објавлјује своје радове и зборницима за младе ауторе.

Учесник је републичких такмичења из књижевности “Књижевна олимпијада“

Добитник је књижевне награде за другонаграђену љубавну песму на 19. Јавном љубавном конкурсу „Пјесме над пјесмама“ у категорији Младе наде љубавног песништва.

О Dejan Spasojević

Проверите и

Радислав Јовић

Радислав Јовић   Радислав Јовић, рођен 1. децембра 1956. године у Кисељаку код Зворника. Поезију …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *