Почетна / Вијести / Ускоро збирка пјесама ” АМАНЕТ МОСЊАНСКИХ КИША”- Неранџа Костић

Ускоро збирка пјесама ” АМАНЕТ МОСЊАНСКИХ КИША”- Неранџа Костић

Осврт на збирку песама ,,Аманет мосньанских киша”

Стихоплети као творевина душе

Бол ми каже: ја јесам и док јесам јеси и ти.

– Ранко Маринковић

Савремена српска књижевност обухвата раздобље од завршетка Другог светског рата, па све до данашњих дана. У тематској разноврсности и стилској сложености модерна поезија се креће од подражавања традиционалних облика песме, па све до новијих, хибридних облика, што нам говори о жанровском плурализму и бројним вредностима савремене српске  поезије. И поред сасвим осетне бројности песника, није немогуће бити индивидуалан, учинити свој лирски говор препознатљивим и јединственим. Управо то је пошло за руком песникињи Неранџи Костић, чији песнички језик бива већ утврђени поетски манир и лична творачка продукција, која семантичким и лексичким богаством гради своју ауторефлексивност. Збирка песама Аманет мосњанских киша прожимање је личног и општељудског кроз симболична значења, која су духовна спрега са реалношћу. Композиционим планом у мотивско средиште песникиња ставља лична осећања, осветљава суштинске проблеме у које у једном моменту песнички субјект запада, а затим и тренутке патње и несреће, све до преломне тачке када живот почиње изнова или се наставља на онај моменат, који сеже као најпријатније сећање. Књига Аманет мосњанских киша подељена је у поетске циклусе: Поречке руковетиКовитлациЗвонициПомени се, срећоГргут душеМирис пољског цвећа. Сваки циклус има своје особености, густо проткане сећањима из детињства, жалом за минулом срећом и осећањем промашености, а централна је она вечита жеља песника да за њим остане писани траг, који исписују путеви његове душе. Од пролошке песме Не питај у првом циклусу Поречке руковети, Неранџа нам открива своје душевно стање кроз јединство са природом. Човек је одувек део природе и природа је неодвојиви сегмент његовог живота, а у књижевности описи природе често су у служби описа осећања главног јунака или лирског субјекта. Пејзажне визуре завичаја песникиње окосница су духовној драми, које су каткад и контрастно представљене, где је у души тескоба, а наспрам ње у свој лепоти простире се панорама природних лепота, што тескобу и јад чини још туробнијим и сивљим. Тако је у песми Не питај, где можемо јасно осетити несклад и бол у свој пуноти, ако само замислимо слику околине и поистоветимо се са растајућим:

Са разгледнице докова,

 један човек и једна жена

испраћају бродове.

Шарене тезге светкују

 са поморцима путеве далеке.

Под шубарама зиме,

у руковању двеју рукавица

успавана туга притиска кеј.

Та чврста веза песникиње Неранџе Костић са природом, сценски је оквир за емотивну конотативност, па отуда дрхтајни набоји у стиховима чине сугерисани контекст за гласна треперења њене душе:

Шушни, јаворе, шумарком распеваним,

док поветарац у ниске слаже

тонове бакарних боја,

док ми се душа не сложи у откосе.

Умиј Пореч сновима младалачким,

залог за непролазну срећу

нек буде песма моја.

(Туга пада на јаворје)

У песмама видљива је друштвена репресија, индетификација са жртвом насиља (Ко то тамо пева? Рођени), вапај судбинске неминовности (Плави печат душеИзвор и вирЧији су дугови?Суђајо…), претрпљени бол (Умире ли љубав?Помени ме, срећо…), сурове сцене насиља и бола (Рекох ти: Нећемо вишеЗдравицаМолитва и клетваЦрне птицеОстави јатаке…), којима песникиња својом поетском алхемијом даје онтичке описе. Лепота њених стихова не може ублажити језу пред сазнањима тешког живота, који је лирски субјект проживео. Живот са доста бола, а мало радосних тренутака, те радосне тренутке чини да буду ретко драгоцени, а бол мањи, готово саживљеност са њиме. И неминовно буђење из болног сна, решавање на нови живот, снага изнад очекиваног и искра лире, која ће постати циљ и потреба. Раскол душе на длану нам је дат, без страха од осуде, без жеље за разумевањем, већ само неизмерна жеља да се бол преточи у речи, без имало опсене, понекад налик на мисаону помиреност са неминовношћу. Шекспир је рекао: Изрази свој бол речју! Бол која не проговори, гуши срце док не пукне. И управо је та бол извор са којег истичу најлепши стихови. Поетске кованице, које су Неранџин лирски експеримент дају узвишенији смисао свакој песничкој слици и мисаоној амбвивалентности: јаворлишће, јесенбиље, таласавотрепна, пролећ-дару, звоноплесом, одјармњени, стихокори, онезакоњено, везенпоља, младесних… Ово је само мали део стихоплета њене песмотворевине, готово у свакој песми прегршт је лексема у новим облицима, тако питко везеним кроз стихове да песме наликују разнобојним ћилимима, а песничка визија је пређа, са чијег навоја песникиња Неранџа Костић вештим стиховањем испреда нове песме.

Невена Милосављевић

професор српске књижевности и језика

„Где има поезије, нема више самоће.

И зато је песник у исти мах и највише и најмање усамљен од других људи“

Ш. Ф. Рамуз

Када се појави нова књига то представља радост („видјело у тами“) и за ствараоца и за читаоца, а када се појави књига поезије, на хиљаде светлих звездица полети у небо. Поезија, та краљица духа и душе, отвара врата свету стварном и имагинарном, заводи стихом, заноси ритмом, очарава сликом и недри лепоту ливену вештом руком свог ствараоца. Таква је нова књига поезије Неранџе Нене Костић, под називом „ Аманет моснањских киша“. То је њена друга књига поезије, којом она потврђује да је израсла у озбиљну песникињу. Прва књига може да представља темељ, али тек са другом песник истински проходава.

Песникиња своје песме групише у кругове, илити циклусе: „Поречке руковети“, „Ковитлаци звезда“, „Звоници“, „Помени се, срећо“, Гргут душе“ и „Мирис пољског цвећа“. Свака од песма из поменутих циклуса наслања се тематски једна на другу, стапајући се у метафорички низ, носећи своју поруку и поуку.

Можда је главно питање у чему је поезија Неранџе оригинална. Недвосмислено зато што је искрена. Не у значењу да је до краја интимизирана и исповедна. Искрена је пошто се исписује са разлогом. Може се рећи да је поезија преслик њене душе, богате доживљајима темама, порукама, јер је песникиња пуна животног искуства. То је уједно њена рањива исповест, она пише да олакша душу, јер су је животни токови одводили у нежељене животне ситуације, које су често премашивале меру њене унутрашње снаге, Али, напослетку, пред нашим очима она се не предаје, оснажује се  и постаје снажна личност, без предрасуда о људима и поезији, јер она пише у нади да ће се видици пред њеним очима избистрити, а крајња њена жеља јесте да нема мржње и зла међу људима.

Песме Неранџе Нене Костић стихују о животу и свему што доноси, о детињству, родном месту, завичају, сусретима, додирима, љубави, али и болним растанцима.

У  циклусу „Поречке руковети“ песникиња милује погледом, руком и песмом драге крајолике. У песми „Не питај“ песникиња стихотвори:

„Не питај

о чему јаворлишће

шумори,  а јесен лишће болује.

Ромори сињи

Подунавље грле,

Стихује Пореч мој.“

Настављајући у песми „Јелене мој“:

„Чујеш ли дивљине зов

На измаку зиме,

мирноточном песмом како

шумарају потоци вилински…

*

…у песми срменој.“

Мотив песме се наставља и у песми „Туга пада на Јаворје“

„…Умиј Пореч сновима младалачким,

залог за непролазну срећу

нека буде песма моја.“

Певајући о природи песникиња пева и о себи, о својим простосрдачним нежностима и духу који све грли и призива. Емотивна везаност за завичај, за чари чисте природе, као нешто знано, што пружа сигурност је искрена и нетајена љубав према пределима завичаја, према пространствима и лепотама земље којој припада.

Многе песме у овој збирци су непатворени бисери поезије. Међу њима се издваја песма „Једну песму чувам за крај“ у којој се наслућује колико боли храни инспирацију наше песникиње у песмам које следе. Она зна да „Није живот што и пољем прећи“. Јер шта бива са љубављу кад једно постане слепо за љубав ? Где се то љубав затурила и да ли је човек постао само нова Едипова Теба која чека уништење ? Све одједанпут постаје неизвесно:

„Време које нас напушта

цури кроз прсте крваве младе…
*
Време које нас дели напушта памет…“ Јер:

„Једно од нас одабрало је страну сунца,

Једно од нас страну месеца,

Да се никад не препознамо.“, због ње „што ми је укишила очи.“

У другом циклусу „Ковитлаци звезда“ настаје време преиспитивања, туговања, борбе, а ударци непрестано и незменично долазе и изнутра и споља. Она ниједног тренутка не може да одахне. Сваки час на другом месту је дочекује друга битка са другим оружјем. Тугује за оним што заувек напушта. Као птица кад напушта гнездо, она стихотвори и лије стихове по белини хартије уздасима срца свога:

„Не могу уступнути срце,

не смем ни дозволити потоп,

а, ево, тонем,

са плавим аметистом на дно,

јер си туђа песма, туђи човек,

а мени небо далеко од очију !“

Настаје време немира и ишчекивања правде која никако не долази, време кад уста занеме, мада:

„Дивљачку песму бих ја, најдивљу

пред ваше ноге бацила

за минут мира са собом.“, али он је заповедио:

„Ћути,

Стави шаку на крик.“

Кад умире љубав, она се још једино може јавити у пустим сновиђењима и сећањима која боле, јер: „одбегле су звезде из песме моје.“ У ишчекивању да се немири смире она схвата:

„Душа те је моја хранила и појила

Да одрастеш до џелата.

Ја сам ти ставила у руке оружје

Да ми прекратиш сан.“

Јеца невина душа, не зна невина душа, не види невина душа да је пред Богом чиста, пречиста и да лута између јаве и сна. Брине она и за своју песму, плаши се да „звезда више никада не залута ми у песму“, јер птици сломљеног крила зачас „засузи (ми) песма поново.“ Па, ипак, подсећа га:

„Јесам ли ти била

срмен јелек на кошуљи.

крхко птиче на грудима,

свилен конац, млађан пређа,

звездарица млад месеца?“

А сада су свуда црне птице које је походе, она нема куд. Оне су се населиле и наредним циклусима. Распета је између својих немира и живота у којем ниједног тренутка не може да одахне и да се учвсти на једној позицији. Њено распеће је тамно и дубоко:

„Мрестим се у кишама облака

чарајући путеве…

Срце ме вуче, душа ми пенуша

Ка оству негдањих снова…

Ловећи звезде падалице

мрежим свод…

ја и овако назад не могу,

а напред немам коме.

Стихови се рашили ниднином жеље.“

Једна од најлепших песама у збирци је „Кад жена воли“

„Кад жена воли

рукави њене кошуље

дуго машу морнару.

Ласте њених очију

бескрајно прате вољено небо.

*

Кад воли жена

успавају се мора,

па облаци немирно

звецкају по води.

*

Кад жена воли

сан по сан би крпила

за перчин јунака.

Жена кад воли

цвета и мирише занавек

макар и на крају света

чекала свој сан.“

Збирка „ Аманет моснањских киша“се затвара песмом „Небо моје“. Ненино небо је често било облачно и кишовито, али и пропламсаји плаветнила се назиру. Она показује снагу да превазиђе конфликте у себи и на поетски начин шири свој поетски хоризонт.

Посебно је занимљив стил којим пише Неранџа Нена Костић. Све песме носе оригинални песнички печат. Она пева на свој начин, има специфичан стил и богат песнички израз и речник. Поетски текст је суптилан и буран у исто време, мелодијски бујан и скоковит. Песникиња тако лако и спонтано своје мисли, искуства, осећања и поруке преноси на љубитеље њене поезије. Стих је слободан, пун, јасан и сочан. Њен израз се одликује сликовитошћу у певању, мисаоношћу и понајпре дубоким емоцијама које одговарају садржини песме и расположењу у песмама. Лексика је богата, са напором да открије праву реч и усади је у ткиво песме. Присутне су драгоцене заборављене речи и Ненине кованице оплемењене фином дозом патинираности, речи са којих је скинута фина прашина и поново изнета на светлост дана. Да замиришу на зумбул и босиљак, на драге заборављене мелодије матерњег језика.

Тако Неранџа Костић својим песмама сведочи о песми као највећем изразу духовног остварења човековог, као духовној лепоти која брани од зла, чува памћење, оплемењује и хуманизује човека и друштво, улива снагу и осмишљава живот.

Љиљана Јарић, проф.

О Dejan Spasojević

Проверите и

Из штампе излази књига ,,Источник“ песникиње Невене Милосављевић

Из рецензије ,,СВЕТЛОСТ“: У том поетском заносу, Невена Милосављевић, суштински из свога ума транспортује жудњу, …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *