АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
ТРИДЕСЕТ KАЗИВАЊА ЗА ЈЕДНО СВЕОПШТЕ ПЕВАЊЕ ЕВЕ РАНЧИЋ
Нова песничка књига Еве Ранчић „Тридесет казивања кључара времена“ већ на плану именовања покреће два кључна феномена књижевног стварања. Први откривамо у мотиву прича и причања који нас архетипски везује за легендарну причу о приповедачу који својим причањем продужава егзистенцију, при чему се време причања тачно омеђује, чинећи целокупни стваралчки ток мистичним и загонетним. Други феномен времена омеђен је симболичком тридесетицом,односно бројем тридесет, чиме аутор спретно упреда поетичку и мозаичку разноврсност присутних мотива. С друге стране, причање никада није исто када га проматрамо у временском контексту, чак и када произилази из перспективе једног приповедача.Оно може бити условљено старосном доби приповедача, али и друштвеним, социјалним, верским, у најширем смислу, културолошким околностима, које су у књижевности увек осебујне, и управо из те темпоралне перспективе и историјског контекста, уводи се и мотив кључара, чинећи фиктивно време песничке књиге тајанственом ризницом, у коју се треба ушуњати и само наслутити шта се иза песничких врата Еве Ранчић крије.
Укрштање временских перспектива, поетички се одражава и на наслове свих песама, где се песнички запис смело преводи у наративни, тј. уместо песме, читаоцу се нуди прича: прва, друга, трећа… тридесета, иза које се преиспитује традиционално поимање песме као семантичког поља из кога најпре проговара мелодичност, осећајност, песнички ритам и песничка слика. Међутим, наслови су пре свега нека врста загонетке, потреба да се кроз песму исприча песничка прича, макар она почивала и само на асоцијативно-симболичком плану.
Прва песма у збирци под насловом „Прича прва“ на неки начин је уводничар у песничку књигу Еве Ранчић. У њој откривамо смелу песничку игру песникиње и тежњу да нас завара или, боље речено, опчини песмом која се крије иза насловљене маске тј. „приче“. Дакле, песникиња пева тридесет различитих песама, тајанствених, као из какве древне ризнице заборављених цивилизација, градећи свет између апстракција и боја, чинећи увек песничку слику живом и допадљивом читалачком оку. У песми, коју смо симболично назвали уводничарем, сазнајемо да се имагинарни свет песникиње твори на плану индивидуалног и колективног сећања, кроз призму наших предака, која путевима несвесног проговара и о нама самима – чуварима нашег времена.
Многострукост очију, односно, мотива ока у плуралу, истиче значај песничке тајне која се више осваја у загонетним тренуцима времена него ли што се казује и чује као таква. Многосрукост очију даље се усложњава тежњом лирског субјекта да оживи приче „мртвих“ песника, чиме долазимо до универзалне идеје да су све приче и песме већ испричане и испеване и да се са тог становишта открива апсурдна улога песника као јединог кључара времена, јер он никада не проговара и не пева сам, већ са песмом свих својих песника које носи са собим као својеврсни код кључара, који је ту да би одшкринуо тридесет врата за живот оних који живе између светова, у „зраку сунца“, „по површини воде“, у причама које почињу с „било једном“, између безбрижности детињства и „удара кише“ која магли погледе оних који у „ кораку носе слободу“.
Препознајемо из издвојених фрагмената стихова да песникиња успешно гради свој запис, свој код кључара времена, тежећи да га утка у снове и језик стварања свих песника. Ову песничку књигу можемо доживети и као својеврсно рађање „Жар птице“, која у себи носи усуд фаталне лепоте, која проговара кроз обрисе мистичне метаморфозе. Песникиња разокрива да мотив Жар птице путује од њене песничке књиге „Анахорет“ до ове нове песничке ризнице, указујући на још један битан поетички моменат који се открива у тежњи да се закорачи у свеопшту књигу поезије, у песму свих песника, али и „причу“ која повезује песничко наслеђе саме песникиње отварајући тако нове светове: тридесет прича за трагача мимо сваког времена.
Милош Соколовић
