Међа је, веле бољи познаваоци прилика, замишљена линија која раздваја двије катастарске честице. То је, другим ријечима, линија до које се протеже правна власт власника некретнине – њиве, шљивика, ливаде, зарасле стрњике. Али, међа је далеко пунија и сложенија ријеч, поготово тамо гдје она представља мјерну јединицу живота. Међа је граница и то она граница која често дијели живот од смрти, људе од нељуди, храбре од кукавица. У прози Младена Марковића та међа је и буквални граничник на којем почиње и прекида се постојање.
Марковић је уочио међу као изузетан литерарни мотив којем није поклоњено довољно пажње и на том темељу је подигао занимљиву и језички раскошну кућу. И та кућа се налази на међи с обзиром на то да је Марковићеву прозу тешко жанровски дефинисати. Његова Међа је најближа дужој приповијетки, али поједини дијелови овог текста садржавају и новелистички карактер. Како год жанровски било, пред читаоцима је књига која тематизује један еминентно балкански мотив.
Марковић прича полако и стрпљиво. Његов наративни оквир је реалистичке природе. Описи природе и портретисање ликова су његове главне приповједачке технике. Његова љубав према брђанима и босанском селу неизмјерна је. У врлетима негостољубиве и сиромашне планине смјештено је и село у којем таворе његови ликови. То су махом тежаци који си свикли на тежак сељачки живот. Њихова лица су груба, руке испуцале, трпеза више сиромашна него скромна.
Марковићево приповиједање је мирно, уравнотежено и повремено нелинеарно. Његови ликови реконструишу давне догађаје који су водили трагичном крају. У питању је једна врста прозне народне баладе која завршава изузетним монологом пријеког Ђоке Дадића. Све међе које аутор помиње генеришу нове приче, стога ову прозу можемо посматрати и као колаж многобројних епизода у којима се открива и нарав времена.
Писац на многим мјестима активира дијалект босанског села и то су уједно и најуспјелији моменти овог текста. Марковић и даље осјећа пулс језика који, баш као и село у којем се радња дешава, нестаје. Тај језик је обојен дијалекатским нијансама и активира оно сазнање о дијалекатској књижевности која се у српској литератури готово у потпуности изгубила. Монолог Ђоке Дадића на крају књиге је умјетнички најснажнија епизода Марковићеве прозе и то управо због језика.
Није међа једини мотив Марковићеве књиге. Подједнако снажан мотив је и пустошење села. Свака реченица, сваки пасус, свака мисао његових јунака посвећена је тој смрти која је болнија од свих других. Нестајање је у Међи потпуно: све су, рекао би други пјесник, прекрили рузмарин, сњегови и шаш. Чак су и гробља зарасла у драчу и шаш. О актуелности овог мотива не треба много говорити, јер су села, нарочито српска, сваким даном све празнија. Марковић је детектовао два изузетна мотива и због тога његову књигу препоручујем издавачу.
Горан Дакић