У припреми збирка прича “Тајне Ровачке куле“ Крсте Милошевића

Откривање ,,Тајне Ровачке куле”
хроничара колашинског краја, Крста Милошевића

,,Отаџбина је њива на којој се непрестано сије и жање:
ми жањемо што су сијали наши преци,
а сијемо да имају шта жети наши потомци”.
– Петар Кочић

Највећи допринос и захвалност родном крају који један писац може пружити је да тај исти родни крај и људе који су у њему живели, кроз причу, сачува од заборава. Кроз пишчеве приче ствара се хроника једног времена у једном географском простору, где се у тесној мозаичкој структури орнаментишу људске судбине. Таква дела немају цену, а вредност превазилази књижевна мерила и имплементира се у многе друге гране друштвених наука (социологију, историју, филозофију, психологију, антропологију…). Пример једног таквог ствараоца, хроничара колашинског, рогожњанског и свеобухватно косовскометохијског краја је писац Крсто Милошевић, чији су корени чврсто срасли у падинске врлети, а душа му се крошња и разлистава, наткриљујући сваки кутак косметског и небеског. Својом збирком прича ,,Тајна Ровачке куле” отвара историјска поглавља и затвара ововременска, надајући се да ће онај ,,недохватни плод” Србима, као у песми ,,Плава гробница” Ивана В. Лалића, коначно бити достигнут, то је слобода. Само неко ко дубоко поштује своје корене, претке и потомке може оставити овако важне записе, нама на знање и ползу, на дубоко промишљање о етничком сукобу који траје вековима и о нашем положају који као да се непрестано враћа на првобитно – на губљење слободе и своје земље.
Свака прича у овој збирци је роман за себе, без обзира на дужину и недостатак основних елемената за жанр романа, а опет свака прича као да се надовезује једна на другу, обликујући прстенасту структуру. Ни налик оној структури какву је уградио у свој роман ,,Проклета авлија” наш нобеловац Иво Андрић, већ једна посве нова структура, независно-зависна. Можете прочитати само једну причу у збирци, нпр. причу ,,Раденко колар” која сама за себе има довољно информација и потпуно је довршена, а с друге стране ако прочитате и причу ,,Отмица” сазнаћете шта се даље збило са Александром и Негосавом, а оно што је најважније, у контексту је објашњен вишедеценијски проблем и борба коју су водили Срби са Албанцима, где су Албанци отимали српске девојке, како су они колоквијално говорили (вла‘ине) и присилно их женили. Такви су се догађаји често дешавали, и готово до 1999. године у руралним подручјима је био присутан страх Српкиња од отмица од стране Албанаца или страх од напаствовања. Томе сведоче познате приче о Светој Босиљки Пасјанској и Бранки Ђукић. Велике су несреће и штете Србима чинили Албанци, крали стоку, палили села, придруживали се балистичким јединицама у Другом светском рату, како би на сваки начин етнички очистили косовске крајеве, посебно у тим пограничним или административним деловима, у данашњем смислу. Са Црном Гором и Србијом.
Велики писац, Григорије Божовић је неко време био прекривен велом заборава због режима којем није одговарао српски глас истине, међутим све је присутније његово дело у којем је чврсто аргументовао етничке сукобе, ни у једном тренутку не романсирајући истину, али романсирајући јунаке не омеђивши их у потпуности све на негативне и позитивне у односу на веру и националну припадност. Тако и наш писац Крсто Милошевић одсечно одваја кукољ од жита: прота Данило који је прихватио исламску веру и постао Јусуф или Митра која је постала љубавница Јасмину и ишла с њим у џамију. Без обзира на то што су били православне вере и Срби, то не значи да ће бити поштеђени истине, јер истина нема веру ни националност, пол и род, већ само своје једно лице – лице истине. С друге стране: Сенад који долази код проте Серафима и моли за кумство, ако се роди дете, чување протине куће и Цркве Свете Ане од својих сународника, показује истинско пријатељство и право значење ,,бесе” или чврстог обећања које су Албанци давали и одржавали по цену живота. Међутим, на крају приче мајсторским приповедањем писац показује како све мења свој облик, па ни Албанци више не поштују своју веру и традицију и кумство се прекида скрнављењем Цркве Свете Ане и пребијањем проте од стране Сенадових потомака.
Осим међуљудских и међуетничких односа у овој збирци су дате историјске чињенице, као и легенде, нпр. настанак топонима Бранково брдо или грађење хидроцентрале на чечевској реци од идеје до спровођења Миладина Пећинара који се одликовао јунаштвом у краљевој војсци. У причи која носи назив ,, Хидроцентрала” толико је важних детаља, уметнички уклопљених у историјски контекст о важности изградње хидроцентрале, али и сукоба интереса око исте. Краљ Петар, Никола Пашић, Александар Бреј, путеви албанске голготе, рудници Трепче, превоз опреме железницом и незгоде које су се дешавале, интереси Енглеза, све су то проверљиве чињенице, али од тренутка када воз испада из шина, када баба Мирела топи олово и препоручује да се жртвује мушко дете како би изградња хидроцентрале могла да се приведе крају чињенице се граниче са легендом. Пандан овој легенди је иста она из Андрићевог романа ,,На Дрини ћуприја” када је било потребно да се жртвују близанци да би градња моста могла да се доврши, па су узидани близанци Стоја и Остоја. Није случајно да писац Крсто Милошевић помиње ову легенду, јер су магијске радње при изградњи било ког објекта у прошлости биле део који се подразумевао, а ако нешто крене по злу, најчешће су били жртвовани људи или деца. Трагове овом налазимо и у епској песми ,,Зидање Скадра” и закључујемо да свуда где постоји жеља да се вода укроти, као да се читава природа уроти против човека. Наравно, јаз између истине и легенде увек се попуњава умешношћу писца, он осмишљава како ће причу обликовати, како је учинити вероватном, готово могућом и са извесним крајем проклетства које се сматра ,,измирењем рачуна”.
Толико је дивних прича по узору на магијски реализам, таквог начина приповедања фали, без псовки, без вулгаризама, обиље архаизама и ненаметљив приповедачки тон наратора. У последњим причама као да нам се аутор открива, говори о личним искуствима, на длану нам нудећи чежњу за родним крајем и жал што у његовом селу осим празних кућа нема више никог да сведочи како је живот у њему био леп, како нигде трава тако не мирише и нигде тако девојке не певају, него на његовим пашњацима. Данас мирис лаванде окрепи његова чула накратко, јер једино што својом руком посадимо можемо и да узберемо. Неколико прича су извесно приче о чистој и искреној љубави, потом и оним које нису биле обостране, попут приче ,,Пита”, која на ивици хумора описује једно дубоко разочарање у љубав и верност вољене жене. Док приче ,,Руже на гробу” и поменута ,,Главобоља”, која се састоји од четири приче, а прва прича ,,Кап”, прича је у којој се љубав и поштовање између мужа и жене отелотворују у оно библијско: једна душа – два тела. Религијски тон је свеприсутан, у неколико прича избија у први план, као нпр. у причама ,,Блажена Стојна” и ,,Сузе”. Потврђује да су вера и љубав одржале народ на овим просторима упркос свим искушењима, од османског поробљавања, све до арбанашких деценијских напада, онда и Првог и Другог светског рата и непријатеља од Аустроугарске до Немачке, тзв. балистичких паравојних јединица и на крају расцеп сопственог народа на Четнике и Партизане. Од свих највише је болело ово последње, од те поделе ни данас се српски народ није опоравио. Централна прича ,,Тајна Ровачке куле” управо нам говори о тим искушењима и како су на крају сви, иако супротстављени једни другима, само људи. Промрзли, гладни, очајни, уморни. Жртве идеологија, туђих уверења и сопствених ограничења.
Читајући приче из збирке ,,Тајна Ровачке куле” открићете тајну људскости, праштања, доброте и хуманости, али пред вашим очима указаће се и најгоре људске особине: завист, мржња, идолопоклонство, похлепа, издаја, које као и истина немају веру и нацију, јер припадају свима онима који им отворе врата свог срца и затворе врата душе.
Дуго ће у вашим мислима одзвањати: ,,А за Поповицу, хвала вам. За мене су тазбина и пријатељи највеће имање” (Заувек пријатељи); ,,Чувај их, оне су ти једина успомена на оца” (Цокуле), а потом пуцањ и звук последњег подоја. Пред очима ћете замишљати панораму Чечева, Рогозне, Метохије, Ибарског Колашина, Бранковог брда, Звечана, Мокре Горе, Ђукића, Берима, Ђурђевог дола и још на десетине села, засеока, планина, потока, река и вароши. Окосница је Рогозна, планина која је била у саставу прве српске државе, на којој су Немањићи имали утврђења и летњиковце, тако живописна, осебујна у Милошевићевим причама, а данас тако пуста, којој и оно мало путева што је остало до запустелих села, зараста и пропада у неповрат. Колашински хроничар, Крсто Милошевић, раме уз раме са писцем Григоријем Божовићем одужио је дуг свом родном крају, уписао и записао за вечност један временски распон од средњег века до данашњих дана, сачувао од заборава људе, обичаје, историју и легенде, а нама остаје само да му се захвалимо, јер је ово дар за будућа поколења. Дар и подсетник: да ће Срби увек тежити слободи, ма ко им ту исту слободу одузимао и ограничавао. Како Божовићев јунак Злате каже: ,,демек, Србин – и на овиј и на тој свет”.
На крају, оно што су писци Григорије Божовић и Крсто Милошевић учинили својим записима је највиши чин родољубља.

Мср Невена Милосављевић