Почетна / Дјела / У припреми: “Насушно слово“ – Аћим Тодоровић

У припреми: “Насушно слово“ – Аћим Тодоровић

КРИТИКА НА КЊИГУ

               НАСУШНО СЛОВО АЋИМА ТОДОРОВИЋА

            Насушно слово Аћима Тодоровића је симболичка пројекција тематске и естетске структуре његове нове књиге која је намењена не само изучаваоцима књижевне уметности, већ и афинитету других професија, у оквирима широког читалачког аудиторијума. Своје изучавање и погледе он темељи на принципијелном ставу Сержа Дубровског, по којем је за сваког писца смисао његовог дела, смисао његовог живота „онаквог каквог га он себи синтетички даје у чину писања“.  Притом не скрива право да јасно износи своје убеђење, али не претендује на став да је дошао до нечега што је апсолутно и непорециво.

            Мозаичко ткиво књиге компоновано је од  приказа, рецензија и критика у којима аутор говори о делима хетерогене жанровске, тематске, стилске и естетске структуре. То имплицира карактер и суштину конкретних критичких  судова који на најабољи начин показују опсег, домет и снагу ауторових књижевнотеоријских опсервација, анализа и погледа. Тодоровић са једнаком пажњом прати текућу продукцију поетских и прозних форми, али не остаје равнодушан ни према делима из области публицистике и њиховим ауторима који не поштују елементарне критеријуме доброг укуса и стваралачке или новинарске етике.  И у таквим случајевима он уме да се уздигне изнад баналних садржаја датих у форми црно-беле технике и да са дистанце објективног посматрача сагледа недостатке конкретних форми обликованих изван општеприхваћених критеријума публицистике или белетристике и елементарних социјалних и етичких принципа.

            Тежиште ауторове пажње усмерено је на дела различите жанровске припадности, првенствено на песничке и прозне форме, настале на изворима националне културе и историјског наслеђа, на актуелним проблемима времена у коме живи или на вечним изворима песничке инспирације као што су љубав, патриотизам, питање смисла човековог постојања, судбина индивидуе у искушењима неприкосновених друштвених законитости  и непомирљивих социјалних и етичких супротности. Са посебном пажњом, не скривајући притом емоције, задржава се више на делима и текстовима који се могу дефинисати као апологија истине и изворних вредности националне културе. О томе илустративно говори мали трактат о ћирилици  која представља национално завештање, неоткупљиву истину и тековину, једнако важну за српски народ, као што је Библија у хришћанству. Притом не остаје равнодушан ни према садржајима насталим  на изливима мржње и нетрпељивости као у делу Орање мора, Абдулаха Сидрана, ствараоца који ће остати заточен временом у којем живи, а његово дело у жанру памфлета, испод линије одакле почиње сфера човекових истинских, духовних и материјалних вредности. 

            Оно што посебно заслужује пажњу и на чему се заснивају опште вредности назначене књиге, јесте ауторова способност да проникне у свет конкретног дела, да открије и маркира асоцијативну вредност  његових порука и нађе најкраћи пут којим се успоставља комуникација на линији писац, читалац, дело. Критика је  ефемерна у односу на значењске нивое мотивске и естетске структуре уметничког текста, те не може бити добра замена за његово читање. Тодоровић је превасходно читалац, па тек онда критичар који урања у просторе пишчеве фикције, да би их исказао и представио у огледалу сопствених судова, слика и представа.  Кружна линија перцепције, како би рекао Дубровски „иде од дела према писцу, да би се вратила делу, а не од писца према делу, да би се затворила код писца“. Притом књижевна критика не даје егзактну представу дела, јер критичар, баш као и писац, не може у својим погледима одолети фактору субјективности и искушењу националне или верске припадности.

                Комплементарном применом различитих методолошких приступа,  Тодоровић изналази најбоље начине за профилисање својих књижевнокритичких погледа и судова. Он књижевно дело посматра као извор потенцијалних порука и значења која мобилишу свест и подсвест читаоца и на различите начине се оглашавају у његовом рационалном и ирационалном бићу. У својим разматрањима не запоставља ни друге форме изражавања – афористичке конструкције,  пригодне беседе, добро осмишљене трактате и остале облике изражавања у којима се преламају јарке боје завичаја, фолклора и епске традиције.   То потврђује ауторову  способност за самостално изучавање књижевногг текста, неопходну истраживачку упорност, сензибилитет и самосвојан приступ у изрицању судова и дефинисању резултата  истраживања.

            Анализу одабраних дела Тодоровић своди на три  књижевнотеоријска и естетска питања: уметничка вредност текста, развијање естетског укуса и читаочев естетски доживљај. Форма и садржај његових погледа и приказа условљени су, бар до извесне мере,  жанровском припадношћу дела о којима говори. Његови прикази су настајали у различитим  временима и различитим поводима, па је отуда разумљиво што у њима каткад преовлађује емотивне боје сензибилног импресионисте, да би се  у некој другој прилици његови судови кристалисали у форму и став објективног опсерватора који инсистира на чињеницама и општеприхваћеним књижевнотеоријским законитостима. У сваком случајауа Тодоровић зна да је књижевност екстензионални продукт човековог духа и свести и да се остварује као вишесмислени естетски феномен, а да је задатак књижевне критике да ентропију конкретног уметничког дела сведе у раван експлицитних слика и порука. Отуда су и његови књижевни судови јасни, непристрасни и научнотеоријски осмишљени и  аргументовани. На тај начин показује да има стручне и научне компетенције које га уздижу изнад дневних потреба издавача и промотера текуће књижевне продукције.       

            На крају ваља рећи да вредност књиге Насушно слово, оснажује стваралачка преданост Тодоровића према друштвеним и културним збивањима прошлог и његовог времена, према књижевности и књижевној науци, нарочито у области која прати савремену књижевну продукцију, оцењује значај појединих писаца и дела у развојним токовима српске књижевности. Све то Тодоровић пажљиво архивира за будуће нараштаје. Да је којим случајем своје приказе, критике, реферате и рецнзије оставио расуте по листовима и часописма где су први пут угледали свет, неки би се од њих можда изгубили,  као расути бисери у трави и остали заточени у времену када су настали. Ваља рећи и то да књига Насушно слово Аћима Тодоровића, ма како је гледали и оцењивали, представља вредан прилог изучавању српске књижевне уметности.

Београд, 27. 4. 2021. године                                               Проф. др Миомир Милинковић

О Dejan Spasojević

Проверите и

Iz štampe izašao roman “Šišanje iz dva dela“- Dragan Matejić

Zvornik, iz izdavačke kuće i štamparije ASoglas izašao je roman “ŠIŠANJE IZ DVA DELA“ autora …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *