АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
Дар Светитељу на уздарје – поезија Новице Телебака
Не постоји Србин који није чуо за патријарха Павла. Али постоји много нас који – ма колико да му се дивимо и да га волимо – не успијевамо да му узвратимо за све оно што је био у најстрашнија, најсмутнија и најмагловитија времена наше скорије историје. Био је и остао свјетло. Свијећа. И то она библијска, која се не ужиже да стоји под креветом већ да свијетли и да нам даје да видимо. А људи који свијетле траже, самим својим постојањем, да и ми свијетлимо. Да и сами будемо свјетлост од свјетлости: да узмемо од њих, не умањујући њих а просвјетљујући себе Божанским Зраком којим сијају. Па зашто је онда тако тешко слиједити за Павлом? Зато што од нас тражи оно што је човјеку данас најтеже – да измијени свој живот. Јер вољети је лако уколико под „љубављу“ подразумијевамо блискост која нас не обавезује. Ако, пак, љубав нема мјеру то не значи да је не можемо видјети: по мјери наше способности да се промијенимо, да свој живот саобразимо љубави, могуће је видјети да ли заиста волимо или не. „Ако ко рече: Ја љубим Бога, а мрзи на брата свог, лажа је; јер који не љуби брата свог, кога види, како може љубити Бога, кога не види? И ову заповест имамо од Њега: Који љуби Бога да љуби и брата свог.“ (1. Јован 5,20-21)
Поетска збирка Новице Телебака полази од ове неуздарености српског народа према његовом светом патријарху: Телебак покушава и успијева да бар умањи разлику између величанствености његовог живота као позива нама да живимо достојна њега и наше свеопште паралисаности у којој се светом патријарху дивимо, али свој живот не мијењамо уопште или у недовољној мјери. Неки од Новициних стихова доживјели су већ уткавање у народно памћење патријарха, у свеопшти диживљај у коме стоје и који изражавају али које се, без пјесника, ипак не би појавио: „како је лијепо је бити Бог Отац када ти је патријарх Павле син!“ – то је уједно узвик и молитва, дивљење и припадање, захвалност за човјека и чежња за Богом, таква да се њен унутрашњи емотивни и етички ток не може самјерити мјерилима формалне па ни било које друге логике већ само виђењем срца, оне суштине невидљиве било чим другим осим душом која се бар покренула ка чистоти.
Телебакови стихови откривају нам зрелог пјесника. То је помало ствар завичајна, херцеговачка, шантићевска и дучићевска, јер се он свакако креће од Мостара од Требиња, у лирци народне душе и народности лирског израза. Али Телебак није епигон. „Свијећа за патријарха Павла“ није само тематски иновативна. Она је завјетна поезија, глас пјесника који тражи израз како би се уткао у јеванђеоски живот и врлину човјека који је истовремено наш савременик, али и савременик Апостолâ, наш сународник, али сународник и свих Божијих угодника, наш служитељ, али уједно наша жртва. Свијећа која му се на поетски начин ужиже зато је истовјетна свакој свијећи коју ужижемо: она је бескрајно мала спрам Бога коме је намјењена, али је и таква – знак, симбол, траг у вјечности без које не бисмо били људи. Свијећа за патријарха Павла је таква једна свијећа: најмање што као народ можемо да учинимо, дично за пјесника у чијој се души и слову нашло свјетлости те свијеће, потресно искуство за све оне који буду читали поезију пред вама. Свијећа за патријарха Павла је свијећа за човјека-свијећу српског народа у мраку савремености. Као и сам патријарх, ова поезија ће остати да свијетли и у вијековима испред нас.
О Св. Григорију Богослову 2021.г
—
протојереј-ставрофор др Дарко Р. Ђого
ванредни професор ПБФ Светог Василија Острошког
Универзитета у Источном Сарајеву
protopresbyter Darko Djogo PhD
St Basil of Ostrog Orthodox Theological Faculty
