У припреми збирка пјесама за дјецу “НЕ ВЈЕРУЈ МИ ДА ЈЕ КОБАЈАГИ“ ауторке Милене Дрпа

НЕ ВЕРУЈМ.О. ДА ЈЕ КОБАЈАГИ

Уз добар наслов „Не вјеруј ми да је кобајаги“ – фино се прислањају иницијали аутора овог предгово-ра: не верујМ.О. да је кобајаги. Ако придодам да сам рођен 1. априла – ето додатне компликације, но све се своди на ведрију комуникацију с читаоцима. Хајде, па рецимо „свих узраста“, јер ауторка, први је утисак, не тражи у читаоцима кмезавце које ће поткупити јефти-ним џиџама, шаренлажама, смицалицама… Мрачних, болних слика и сличица, такође смо поштеђени, знајућ да је свет, планетарно, препун мучних неспоразума и крвопролића.

Милена је самоуверена на свом терену. Не поку-шава да нас „шармира“ тинејџерском хајдучијом и не-предвидљивим сценама. Страх нас и школског глобу-са: хоће ли се упоредници и подневци нагужвати у експлозивно клупко… Исувише је планетарног хаоса; добро је да децу, своје невине читаоце, не засипамо мрачним словом… Детињство је онакво какво јесте, а на деци је да га играријама и наивном филозофично-шћу очувају – „развлачећ“ на дуже стазе.
Већ овде, мада у уводном, предговорном сло-вцу, не могах, а да не приложим песму у целости, као уверљиву илустрацију – како то Милена чини.

КАКО РАСТЕ ДИЈЕТЕ
Децембар, сњегови бијели, мећаве, студени пријете,
једној је души топло, на свијет је стигло дијете.
Мразеви земљу мрве, мртве траве и цвијеће,
у једној души радост – буја топло прољеће.
Пролазе јесени, зиме,долазе с југа ласте,
круне се златне пшенице,а мајци дијете расте.
Плови ријека живота, на њој сигурна лука,
на дугом путу биће – блага мајчина рука.
Међ децом, у играма њиховим, свакодневним дружењима, заједничким путовањима до удаљеније школе, на рођенданским слављима… смех је здрав и лековит – управо као „блага мајчина рука“. И у свим књигама, намењеним нараштајима који пристижу, смех је неопходан и драгоцен, колико и птици цврку-тање. У многим песмама – неочекиване досетке. До „Својеглаве пахуљице“, рецимо, која је на Земљу кре-нула сама: „Нит је тата испратио, нит је пољубила мама…“
У песми „Неће мрав из мравињака“ лепа мравља оданост мравињаку – јединој поузданој отаџбини…
Ставише мрави сина у крило
и све остаде како је било.
Мравињак, то је дворац од злата,
мрави су газде свога заната!

Мошо ОДАЛОВИЋ

Корице и илустрације Лара Дорин