Из штампе је изашао роман “ШАВОВИ“ аутора Велибора Шиповца

ЈАСНОВИД

 

Прелиставајући ову књигу, скоро одмах, међу првим њеним страницама, схватам да сам један мали делић чуда, не овог који се тематски обрађује међу њеним корицама, него смера кретања од њеног „настајања“ до мојих руку и очију. Заиста, колико је могуће да се све испреплете на овом земаљском путу, да управо ја имам ту част написати коју реч овом делу аутора Велибора Шиповца. Скоро немогуће али, човеку. Господу увек могуће. Онај који је чуда и сам доживљавао, пише о чудима а управо је прочитао неко ко је небројено пута у животу осетио љубав Господњу и чуда Његова. Шавови су закрпили све оно што је била отворена рана, пре него је књига прочитана.

Не постоји лепше, природније, пренесена мисао у речи од оне проживљене и оне у коју дубоко верујемо. Аутор је на свакој страници књиге једноставним језиком, који није китњаст, провео нас на својеврсно духовно путовање са којег се не желимо вратити тамо одакле смо се на њега упутили. Најопипљивијем, најнежнијем а најснажнијем чулу човековом, Вери, аутор тако нежно прилази и уводи нас причом у један заиста, човеку необјашњив, догађај и судбину човекову.

Док читамо, безусловно му верујемо, мисаоно прелиставамо цео свој живот и дешавања у њему. Вежемо осећања и сећања, колико и да ли смо могли у одређеним тренуцима препознати вољу Његову, чуда Његова и промисли Његове. Држање пажње, страницу по страницу, подсвесно тражи од нас да размишљамо најдубље што можемо о ономе у нама, о ономе око нас. Без сувишног и детаљног описивања ликова, аутор успева створити тако јасну слику о њима, не само ко су и какви су, већ како они и физички изгледају. Тако и сваку државу, сваки град и сваки пејзаж који се помиње. Сликом обилазите те пределе, учите неке детаље из историје које можда до сада нисте познавали а све то спознајете без навалентности аутора и без сувишних речи.

Он нас не убеђује, он нам тако питко преноси суштину човековог постојања. Изабрана тема можда је једна од несвакидашњих, некомерцијалних и недовољно обрађиваних али једна од најважнијих и аутору ових редова је то веома добро пошло за руком. Најверније могуће, успео је то да пренесе на папир. Речи су пажљиво исклесане а прича никако случајно изабрана да буде овековечена. Изабрана је неком невидљивом нити која је од аутора тражила да буде претворена у речи а од читаоца да се дубоко замисли о суштини бића.

Шавови се свугде и свагда појављују где се крвари, где је отворена рана и где мислимо да лека више нема. Шавови који никада не пуцају већ чврсто спајају само наизглед, неспојиво.

Док сам читала, скоро сам била сигурна да је аутор у даху, без станке писао, исто онако како сам ја читала. Неко је рекао да енергију оног који пише осећа онај који чита и ја сам неко ко дубоко верује у то. И верује и проверено зна. Тако потпуно и уверљиво казује нам оно што жели да нам каже, просто и једноставно, схватамо његову поруку коју је желео послати. Нема нејасноћа, питање не рађа питање, тачно знамо шта нам поручује. Чудо које се према доступним подацима десило, послужило је да га кроз књижевни израз оживотворим. – каже аутор и тачно је тако, оживотворио је, лепше речи за овај осећај од те оживотворити, не постоји.

Док прича тече својим током, у нама се буди све оно уснуло, неправедно запостављено а то је вера да крај не мора увек да значи крај. Да жалост заправо може бити радост, да никада не смемо мислити да више ништа не можемо да предузмемо. Док читате управо тај део где ћете можда помислити да је све било узалудно и да је све изгубљено, добар део вас ће одмах знати да то ипак није крај. Сјајан начин да проверимо чврстину оног у шта верујемо.

Када човјек дође до тачке када су сви путеви затворени, тада се отвара један пут, који води према небу и свјетлости. – реченица је која би могла најбоље, укратко описати поруку коју ова књига носи. На крају пута је увек светлост. Увек имамо избора и увек имамо шансу изабрати онај прави пут да никада не закаснимо. За све патње на овом свету постоје радости и за све болести постоји лек. Потребно је само да никада не престанемо ићи према светлости и да никада не престанемо веровати. И упамтите, без муке нема радости и без распећа нема васкрсења! Радујте се данашњем дану и Господу у све вијекове. Амин.

Шавови су књига коју нећете прочитати само једном, већ ћете се њој враћати увек када вас напусти нада, ако не поновним читањем онда сигурно мислима. Ово је једна од прича која је наш шав између Господа и нас. Нераскидив, проткан љубављу, вером и снагом Свемогућег. Она трајно остаје у нашем бићу и нашем срцу. Њу ћемо увек, изнoва препричавати другима, временом је можда говорити као утешну причу док будемо препричавали некоме ко је у мисленом паду. Ови редови су наша крила са којима летимо изнади свих зала, изнад сваке муке.

Ова књига свакако је драгоцен додатак досадашњим литерарним остварењима аутора и велики допринос српском књижевном стваралаштву.

 

 

 

Неда Гаврић, књижевник и новинар

Бања Лука,

На дан Рођења Пресвете Богородице- Мала Госпојина

21.09.2022. Лета Господњег

 

/////////////////

 

Чудо као начин Божијег дјеловања

 

Пред нама је још једно дјело аутора хаџи Велибора Шиповца, а тема је чудо које се десило у Сирији. Прву информацију о овоме чуду смо добили од блаженопочившег владике Атанасија прије неколико година. Прије него што се осврнемо на само дјело, да дефинишемо шта је чудо. Постоје разне дефиниције чуда. Најтачнија дефиниција гласи: „Чудеса су догађаји, или низ догађаја, које Бог остварује некад природним, некад натприродним средствима, ради спасења људи и ради остварења Царства Божијег. Или, најкраће: „Право чудо је сврсисходни натприродни догађај који може да потиче само од Бога“.

Постоји и другачија дефиниција од схоластичких теолога. Она гласи: „Чудо је чињеница и уједно видљиви знак који Бог производи у свијету мимо начина дјеловања цјелокупне створене природе („Miraculum est factum simulque signum sensibile a Deo productum in mundo praeter ordinem agendi totius naturae creatae“).

Док се у првој дефницији чудом сматра и само стварање свијета, по другој схоластичкој дефиницији стварање свијета није чудо, већ је чудо само оно које Бог производи у свијету од већ постојеће материје.

Ако се узме у обзир да је чудо дјело Божије, у коме Бог непосредно дјелује, и стварање свијета је без сваке сумње најнепосредније дјело Божије. Онда је стварање свијета нејнепосредније чудо, дјело Божије, у којем природа ни на који начин није учествовала, јер није прије тога ни постојала. Зато би доказ да је свијет створен био уједно и доказ највећег чуда. Васкрсење мртвих је свакако чудо Божије. А стварање ни из чега је још веће чудо Божије.

Свети Јован Златоусти упоређујући чудесност васкрсења и стварања каже: „Теби је непојмљиво како ће твоје тијело које је негдје иструлило постати нетрулежно. Помисли колико је ствари Бог створио ни из чега, и у стварању ћеш наћи залог васкрсења. Стварање свијета је још теже представити него васкрсење мртвих. Овдје је на крају крајева готово вештаство, а тамо ни тога не бјеше“.

Ово су битне особине чуда. Чудеса су сразмјерно врло ријетки догађаји. Али, она су се дешавала у свим временима.

Да почнемо са примјерима из Старог завјета: Мојсије је гледао купину која гори, а не сагоријева; Затим, прелаз Израиљског народа преко Црвеног мора. Ево како нас Библија извјештава: „А Господ рече Мојсију: Што вичеш к мени, кажи синовима Израиљевим, нека иду. А ти дигни штап свој и пружи руку своју на море и расцијепи га, нека иду синови Израиљеви посред мора сувим. И пружи Мојсије руку своју на море, а Господ узби море вјетром источним, који јако дуваше цијелу ноћ, и осуши море и вода се раступи. И пођоше синови Израиљеви посред мора сувим, и вода им стајаше као зид с десне и лијеве стране.“; Затим, случај пророка Јоне, који је у утроби кита био три дана.

Оваквих примјера је много у Старом завјету. Да поменемо и неколико примјера из Новог завјета: У вријеме Спаситељевог боравка на земљи умрли су многи људи којима је било име Лазар, а Христос је васкрсао само онога из Витаније; Христос је васкрсао и сина Наинске удовице и Јаирову кћер; У Бањи Витезди било је много болесних који су чекали изљечења, а Христос је исцијелио само онога који је тридесет и осам година чекао оздрављење.

Да поменемо и Светог Василија Тврдошког и Острошког, код чијих се мошти догађају чуда. Овдје бих истакао једно чудо које се догодило у манастиру Острогу, деведесетих година, када је почињао рат на овим просторима. Ради се о једној породици која је дошла из Женеве, а син који је имао седам година је био са штакама. Породица је ноћила у Горњем манастиру и син им је ујутро одбацио штаке и сасвим нормално се кретао. Свједоци овог догађаја су били браћа Чворо, Бранко и Ранко, који су присуствовали овом догађају и чуду исцјељења дјетета.

И на крају да поменемо и ово чудо које се десило у Сирији, а које је тема ове књиге. Наиме, брачни пар, веома имућан, није имао порода. На препоруку познаника отишли су у манастир поред Дамаска, да се ту помоле Пресветој Богородици, пошто су чули да се ту дешавају  чуда. Њихову искрену молитву Богородица је наградила и добили су сина. Касније, арабијац је настрадао. Његове посљедње ријечи су биле: „Пресвета Мајко Богородице!“ Цитираћу дио из књиге: „У том неком стању засијала је неизрецива свјетлост, која је обасјала сав призор. Поглед му се устремио на небо изнад. Однекуд је знао да је то исток, који је бљештао у сјају, из којег је израњала једна жена у плавој одори. Видио је њено прелијепо лице, које је сијало, са благим погледом очију. Корачала је према њему. Однекуд се појавише вјетрови који су је понекад носили, али није осјећао њихове ударе. Само је видио да се све креће од силине њихове. У хуци коју су вјетрови стварали, чуо је ријечи: „Не брини. Спасићу те твојом вјером. Измолићу Сина за тебе.““

И, заиста, Пресвета Богородица је била та која је исцијелила арабијца. На мјестима гдје су се спајали удови и глава видјели су се шавови.

Ко има уши да чује, нека чује!

 

 

Момчило Пејичић, протојереј – ставрофор

Требиње