У припреми збирка пјесама “ОДОСМО“ Миће Јовановића

 

КРИЛОЛЕТ МИЋА ЈОВАНОВИЋА

 

 

Пре много година суочио сам се са песмама Мића Јовановића и обрадован његовим даром препознао посебног песника.

Читајући нови рукопис, насловљен по изузетној и моћној поеми „Одосмо“ видим да сам био у праву знавши већ тад да добар песник доноси нов језик и нов звук у спрску поезију.

Издвајам сем насловне поеме, од лепих родољубивих и љубавних песама, песме „Пјесма мајци“ и „У обручу“, „Нећу писма да ти пишем“ и сјајну баладу „Барбаре сјенима“

 

 

Нови Сад, 7.5.2024.

Перо Зубац

 


 

 

ЛАЂАРЕЊЕ МОРЕМ ПОЕЗИЈЕ

Песник Мићо Јовановић се својом новом, трећом по реду песничком књигом сврстава међу етаблиране песнике самосвојног и препознатљивог израза.
У насловној поеми „Одосмо“ бавећи се темама губитка и немоћи пред тиранијом времена, песник указује на пролазност живота и суочавање са неумитном смрћу. Приметно је да посматрајући време кроз свој поетски дурбин песник често угледа лупежа, разбојника и љутог непријатеља: „Зликовац вријеме гроб ти са земљом поравнало“.
Поред тога што истиче време као немилосрдног и често неправедног судију, аутор неретко уводи природу као активног учесника у емоционалним драмама. У неким његовим песмама су људи и природа нераскидиво повезани, те тако заједнички доприносе лепоти света. Немали број песама је дубоко прожет метафорама које повезују човекова осећања с природним и духовним појавама. Јовановић смислено користи слике природе како би илустровао унутрашње стање лирског субјекта.
Пример је песма „Са птицама“, где лет птица симболизује узвишеност духа и радост живота у свакодневним ситницама. Радост је укривена у једноставне свагдашње ствари, а човек је слободно биће испуњено духовним уздизањем.
Песме у овој збирци су тематски хетерогене и обрађују мноштво мотива као што су: немоћност пред судбином, непрестана борба са животним недаћама, али и наднаравна снага и одлучност да се оне савладају.
Из неких песмама веју суснежице континуиране борбе и патње, али и исијава сунце воље и жеље да се истраје, преживи и победи.
Посебно место у књизи заузимају песме са љубавном тематиком. Љубав је код Јовановића представљена не само као узвишено осећање већ и као опасна игра, као „отровница“ која кида утробе.
Песмом „Барбаре сенима“ песник нас одводи на путовање кроз прошлост и снове, разапет између жеље да се на знаним стазама изнова сретне са оном која је предмет његове жудње, и страха да ће плодови тог сусрета заувек остати ван домашаја, измичући му „кô чунак што зна старине да снује“.
Овом сјајном метафором Јовановић нас жели подсетити како се древна сећања ткају попут тканине, и како знају ненадано да ишчиле као чунак током ткања. Симболиком сфинге и сна песник нам дочарава нешто древно, недостижно и мистично, што му упркос тежњи за демистификацијом остаје тајно, непознато и недокучиво.
Јовановић је вешт ковач неологизама и није му страно да нас сваком својом новом књигом изненади са неколико речи које је сам исковао. Зато се не треба чудити ако нам се у некој зори која никако да „доруди“, или пак у неком јутру које не уме да „дојутри“ из „свејаве“ песмом јави чудна птица „неславуј“ и прхне у „залајале даљине“.
На крају, зарад свега изреченог, препоручујем публиковање поетске збирке „Одосмо“ на радост свих њбудућих читалаца, а песнику желим мирна једра док лађари морем поезије.

Бијељина,
29.9.2024.
Милан Николић

О Dejan Spasojević

Проверите и

У припреми збирка пјесама “ ХОД ПРАЗНИНОМ“ Владимира Радовановића

               ПАРАБОЛА О ВИРТУЕЛНОЈ САМОИДЕНТИФИКАЦИЈИ   Збирка песама „Ход празнином“ је поетски првенац Владимира …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *