СЛАВИТИ ГОСПОДА – НАЈУЗВИШЕНИЈИ ВИД СЛАВОСЛОВЉА

 

Рецензија збирке „Кроз пастирску службу“

 

Слободан Врховац је не само врстан пјесник кога ране његовог рода боле. Он је по вишњем послању и духовни пастир једне трагичне културе која и данас сахрањује своје христоподобне мученике за вјеру. Стога у пјесми „Био је то Христос“ он псалмично тужи над српским дјечаком који плаче на Косову док гледа

 

војнике са Запада и бодљикаву жицу

и Арбанаса како му очи вади

И како његов вид сади

По своме мраку, у мржњи искованом.

 

Не посустаје ту поглед овог целомудреног пастира који, премда свикао на трпљење у име љубави и везан је понајчвршће за усуд сопственог народа, има итекако сачуван духовни вид за трагику другог. Његова молитвена сапатња која је сва у славу Господа, спремно се успела пут небеских висина како би непогрешиво разазналао обрисе једног те истог мрзоумља, које је данас преплавио ову одавно Долину суза. Ријеч је о злу христоиздајничком, свом потеклом од противника Владара живота нашега, Оца лажи, тог највећег богоборца и скрвнитеља хри-шћанства.

Препознаје га овај Христов борац и својеврсни пјесник-пророк, просијан најфинијим даром Духа Светога, у очима још једног дјечака, оног украјинског „чијег су тату закопали у блату“

 

Ти исти

што у души нису чисти.

 

Наставља пјесник своју горку исповијест ри-јечима да баш `данас гледао је сузе у очима` још једног дјечака,

 

дјечака у Гази

коме су земљу његову

наопачке изврнули

и нагрнули на његова плећа

сав терет овог чудног времена.

 

У јединственом виђењу протканом мудрошћу и саосјећајношћу, док је са дјечаком плакао и срце док му се кидало, овај аутор збирки „Дјеца овог времена“, „Врати се сине“, „Био сам свједок у времену“, „Остајем овдје“, притом љетописац парохије јабланске, тај ријетки богољубац – на небу је угледа знак, који је уједно свједочио присутност посебне ми-лости Господње.

 

Из таме и великога мрака том неуморном сла-вљенику Господа, не само кроз литургију већ и кроз поетско славословље као најузвишенији вид сла-вљења Господа нашег распетог и васкрслог, указала се свјетлост која сијала је свуда; свијетлила и срцу пријала. У часу најдубље спознаје, оне дароване као благодат Духа светога, пјесник открива да

 

Тај дјечак је био један те исти!

Био је то Христос, што душу чисти.

 

Уистину, овај свијет је одавно постао мрачан и безблагодетан; још од онда кад је одбацио истинског Месију, Јединорођеног сина Божијег, који је дошао у име Оца, а кога синови Сатане не примише; па ни понеки Срби, `народ коме је будућност прва дошла`.  Управо су они стога морали да искусе сву безблагодетност новог поретка који се на земаљи данас заводи кроз сузе дјечака са Космета, Украјине као и онога из Газе, што је све скупа најава будућег гло-балног ропстава под влашћу владара овога свијета.

 

Из неког разлога Србима је као „небеском народу“ припала та част да први буду нападнути од стране мрачне свевласти христобораца од које нас нико осим Бога не може спасити. Ријетки су они који су спремни да и данас, кад „племе моје сном мртвијем спава“ проносе радосну вијест да је Христос наш једини спас. У времену кад се мало ко боји гњева Божијег, већ су сви запали у апостасију, одступништво од Бога, у издају вјере Христове, ми, савременици Слободана Врховца, који живимо у времену коначног расплета, можемо само да са стрепњом гледамо, скупа са нашим пјесником, у дјечака са Косова, оног из Украјине као и дјечака из Газе. Да свједочимо кроз њихову потресну судбину како се то урушава добро у свијету и спрема простор за дово-ђење на власт Христовог противника, деспота и богоубице Антихриста, сина Сатане у кога је ушао ђаво. Његов циљ је програмирани сатански пројекат обездуховљења и обезбожења те физичког затирања и нестајања Срба, Руса, оних с једне и с друге стране границе ратног сукоба, те Палестинаца, али и свих других који се усуде да пруже отпор мрачним вла-дарима свијета и њиховом Човјекобогу, кога би да устоличе као свога мешијаха.

 

 

Проф. др хаџи Мирјана Стојисављевић