У припреми збирка пјесама “ КРОЗ ГОЛГОТУ“ Жарка Бојића

КРОЗ ГОЛГОТУ ЖАРКА БОЈИЋА
Виктор Иго је давно говорио да је „природа велика лира а песник божанско гудало“, сањар из кога збори дар божанства и моћ божије промисли. По томе би песник био маг, а његова поезија звезда која без предумишљаја води „Богу и краља и пастира“. Можда Бојић није маг али је песник формиране физиономије, који суверено влада магијом говора, да би се каткад одвојио и од самог себе, како би досегао дубину и мистику свесних и подсвесних предела човековог духовног живота. У првом сусрету са његовим песмама, читалац напушта свој его и у мислима ствара сопствено дело, продубљује га личним доживљајем, оплемењује га светом песникове фикције и осећањем пријатне унутрашње резонанције. Притом запада у емотивну екстазу поезије која га наводи на спонтано поистовећивање са јунацима из његових песама.
У новој песничкој збирци Кроз голготу, Бојић приказује суровост реалног света и ружне стране његовог лица које уметнички рељефно уобличава. Значеј његових песама је, пре свега, у чињеници да оне својом садржином и порукама освешћују читаоца, ослобађају га заблуда и наметнутих комунистичких истина које не одговарају реалном стању и друштвеној стварности. Песме из његове нове збирке, Кроз голготу, осим поеме Бесконачна љубав, инспирисане су јунацима и догађајима из ближе националне прошлости а по структури, жанровској припадности и начину уметничког обликовања, носе карактер епске и лирско-епске поезије. Извори инспирације, компатибилност мотива, значењских нивоа и порука већине његових песама, не може се посматрати изван целовитости њихове тематске и естетске структуре. Значај сваког опеваног јунака или догађаја одређује његова улога у самој структури сваке конкретне песме. Вредност мотива у назначеним песмама одређује узрочно-последична веза маркираних догађаја и људских судбина, животност наративних слика и динамика драмског набоја у развијању фабуларног тока главне радње. Радња конкретних песама је ситуирана, углавном, на просторе данашње Црне Горе, у ратне и поратне године Другог светског рата и у прве године на на почетку XXI века, поетском сентенцом да „српству неће нестанути мрака/докле год се слави петокрака“.
У својим песмама Бојић се декларише као песник истине и правде, настојећи да са дистанце, као посредник и посматрач, објективно осветли јунаке и догађаје о којима пева: „Па ме жеља понијела пуста/ да истини раздријешим уста“, да отворено, следећи традицију епских рапсода и десетерачке поезије, тиранима саспе истину у лице и отвори народу очи , да погледа и другу страну медаље на којој је исписана дуго скривана истина. Иако настоји да догађаје и јунаке посматра са дистанце, Бојић у свакој својој песми проживљава трагичне догађаје и судбину својих јунака, пролази са њима кроз тешка искушења времена у којем живе, саосећа са животом срећних и уцвељених, победника и побеђених, заљубљених и разочараних – једном речју, поистовећује се са светом своје поезије. Свет из његових песама, који егзистира у одређеном времену и простору, за пажљивог читаоца није више свет из прошлости или будућности, већ свет тренутка у коме он живи и у коме међу главним јунацима препознаје
Ехо гласовитих литија које су устале у одбрану православља и српских светиња, громко се оглашава у стиховима његових песама које славе истину и правду и осућују срамне потезе антисрпског режима. У портретисању епских ликова из ближе прошлости, или својих савременика, па и покретача и вође великих литија, песник је синтетизовао препознатљива својства знаменитих имена и генијалних умова из разних времена и разних средина, како би њихову индивидуалност уградио у типичне портрете својих епских јунака. Ти јунаци ће живети у свести читалаца, не само свој живот, већ и живот многих, себи сличних ликова. Међу тим јунацима посебно је маркиран пртрет амфилохија Радовића, који је оличење најбољих човекових особина, навика и врлина, симбол једног времена и весник великих историјских ломова. И као што је јуначки подвиг највећег јунака косовске епопеје, Милоша Обилића, како је време од великог боја одмицало, све више је добијао размере славе и витешке части, тако ће и култ Амфилохија Радовића, предводника свеопштих слободарских литија, захваљујући поезији Жарка Бојића, временом понети ореол славе и узорног јунака коме ће се дивити будућа поколења, јер „Онај што крену с Богом да рати/поражен биће, то мора знати!“
Своје неуечствовање у фиксираним догађајима Бојић компензује улогом посредника који се визионарски уноси у тежиште радње и акције главних јунака, што на читаоца оставља утисак да је песник само посматрач који мирно и објективно, привидно незаинтересован, прича о противницима, њиховим идеолошким расколима и националним трвењима. Такав однос учинио је да се његове песме перципирају као објективне слике опеваних јунака и маркираних дешавања. Притом ваља знати да он у својим стиховима ствара сопствену илузију света у коме се догађаји, само привидно, врше, или су се већ извршили, мимо његовог знања или воље. Отуда је код Бојића, као у епској поезији старијих времена, наглашена линија објективног и уверљивог сликања живота, без обзира да ли је реч о догађајима који су отишли у историју или о стварности у којој живи и пева. У песми Дурмиторским четницима, Бојић је хладни резонер који отворено, без скрупула, открива и ону другу страну медаље, о народноослободичакој борби, која је после рата, од стране комунистичког режима дуго била прикривана, или сасвим затамњена: „Српско би се име угасило/да четничке борбе није било!“
Јунаци песничке збирке Кроз голготу су људи са јасно маркираном индивидуалношћу, чији су поступци одређени њиховим карактером и узорним, моралним вредностима. Они су живи и упечатљиви кад стварају, кад певају и својим стиховима овековечују културну и историјску баштину свога народа, као Радован Бећировић Требјешки, или кад страдају проповедајући веру и највише вредности православља као у песми Мученичка смрт митрополита Јоаникија Липовца. У том низу незаборавних ликова посебно је упечатљив портрет хероине Вукосаве (Мученица са срцем лавице), чије се срце и мајчинска љубав уздижу далеко изнад људских несавршености, идеолошких раскола, заблуда и подела.
У песничкој збирци Кроз голготу, готово у свим песмама, језик има неспутану снагу имагинативне инвенције којом је Бојић остварио астрални говор поезије, који, осим духовног задовљства, омогућава читаоцима различитих афинитета боље разумевање прошлог и садашњег времена, осветљава судбоносне догађаје српске историје и утире пут њихове објективне интерпретације и слободног поимања.

10. 4. 2024.

Проф. др Миомир Милинковић
Београд