MONOLOG ZA DIJALOG
Ili
MOŽDANE SEVALICE
Živeti u Srbiji znači živeti satirično kao nigde drugde. Deo žitelja su satiričari i oni koji ih razumeju i podržavaju, a drugi deo, na žalost još uvek veliki broj, su oni na koje se satira odnosi. Tih drugih opet ima jedan deo koji svesno neće da razume, iz sitnosopstveničkih interesa, zašto su prst i reč uprti u njih i onih koji nemaju DIJALOG S MOZGOM, kako bi rekla Nada Karadžić, pa pitaju satiričare: zašto se ne bavite nečim korisnijim, ali su oni i najmanje bitni za ovu našu priču.
Satiričar se prvo rađa, a onda ga nadograđuje malograđanština, velikonacionalizam, pohlepa. Oblikuje ga život, ne ume ni da ćuti niti ima prava na ćutanje.
Bili smo mnogo puta u prilici da čujemo: “Odličan aforizam ali nije smešan.” Njima nećemo, jer ne vredi, objašnjavati zašto uspešan aforizam ne izmami smeh nego gorčinu.
E, ova Nadina aforistična “šarenica” je skrojena po svačijem ukusu. Kažem šarenica jer sam podržao njenu ideju da svoja peckanja, ali više britke poput sevalice oštroumnosti ne svrstava po tematskim celinama, pa na taj način razbija monotoniju dugog čitanja istovrsnih aforizama, i u isto vreme i sebi i čitaocu daje preko potreban predah uz lekoviti osmeh posle gorke pilule aforizma koji žigoše našu svakodnevicu.
Nada Karadžić se svojom lucidnošću, razigranošću duha i kvalitetom svrstala u sam vrh žestokih dama srpske satire koje daju posebnu boju i dimenziju srpskom satiričnom stvaralaštvu i na svetskom nivou. Uz sve to moramo znati da je Nada vrsni pesnik ljubavi svojim titravim i talasastim sonetima, ali i pripovedač koga ne odbijaš i ne ostavljaš za sutra bilo da to priča kroz humor ili setno pamćenje.
Nadini aforizmi imaju jednu specifičnost koja ih odaje da su pisani ženskom rukom, to je izbor reči, ali i način, kojima se kazuje misao, ali to ne čudi ako znamo da je Nada vrsna pesnikinja lirike, pa se ta njena pesnička duša oseća i u satiri, ali naravno to ne umanjuje njihovu ubojitost niti ublažuje satiričnu oštricu koja je poželjna i neophodna za satiru. Sve to daje njenom radu posebnu prepoznatljivu boju, čini je originalnom što je i cilj svih koji stvaraju bilo u umetnosti ili nekoj drugoj oblasti.
Objaviti knjigu od četiristotine pedeset aforizma?! Čudi me da joj neki tamo “nadležni” do sad nisu sročili kaznu, ili bar opomenu, za prekoračenje brzine razmišljanja. Možda i bolje po njih da ih naša, naši su svi koji se ne mire sa postojećim, satiričarka ne ostavi zabezeknute u prašini svoje galopirajuće brzine.
DIJALOG S MOZGOM, pa jedna od najlepših definicija aforizma koje sam čuo.
Nada ne bira teme, one se same nameću, to jest nameće ih život, a ona ih samo žigoše iz razloga što su trn u oku. Ona prstom upire u trulo, nedostojno, lažno, nemoralno, neljudsko. Njene aforizme ne možemo čitati kao humor bez obzira što ga ona itekako ima, jer često je iza tog osmeha gorčina, a ta doza smeha nam pomaže da lakše podnesemo surovu stvarnost koju nam, nosi veliki tehnološki napredak koji ne prati istim korakom čovečnost.
Ljudi koji se bave satirom, pa i Nada, su rođeni butovnici, i dobro je što ih ima, jer od onih drugih i ne zavisi napredak čovečanstva, a sad hoće li ovi nepomirljivi pomaknuti svet napred ….
Bunt kroz Nadina razmišljanja:
Protiv sredstava informisanja koja često služe radi ostvarivanja ličnih ciljeva koji nisu uvek časni ni bogougodni:
“ČEMU SLUŽE NOVINE? ZA POTPALU.”
Pravde i istine kojima su puna usta političarima samo u predizbornim kampanjama i govorima na mitingovanjima:
“PRAVDA NIJE DOSTUPNA. POZOVITE MALO SUTRA.”
Nadin poziv čoveku da ispravljanjem kičme odbrani svoje dostojanstvo i ponos:
“LAKŠE JE PODVITI REP NEGO ISPRAVITI KIČMU.”
Bunt protiv prividnosti demokratije:
“IMAMO TEŽAK IZBOR. BIRAMO JEDNOGA.”
O prividnosti da se i mi mali nešto pitamo, odlučujemo, rešavamo:
“GLASAMO, A OD GLASA NI ABER.”
O demokratiji koja je postala potrošena reč, namerno kažem i ponavljam reč i ništa više, ali i o tako gromoglasno poarčenim parolama o slobodi govora:
“PUNA SU NAM USTA DEMOKRATIJE. NE SMEMO DA ZINEMO”.
Nadino zapažanje uz razočarenje da smo često “tanki” kada je najbitnije, ali ne iz gluposti već iz naivnosti i lakovernosti.
“KAMEN MUDROSTI JE NAŠ KAMEN SPOTICANJA.”
Kroz sve aforizme Nade Karadžić, posmatrali ih pojedinačno ili kao celinu, provlači se kao lajtmotiv svetlost, jedna koja dolazi sa cilja kojem nas vodi i druga kao videlce koje ona nosi u sebi za sve nas.
Ako je za satiru potreban nepomir koji dolazi iz gorkog kao njenog glavnog sastojka, a za život hleb, zagrljaj i naravno smeh kao začin da ostanemo normalni, onda Nada Karadžić ima sve to. Nekad ga sipa šakom i kapom, nekad vrhovima prstiju, najčešće šaleći se na svoj račun ili na račun ženskog roda, što bi pisano iz muškog pera drugačije zvučalo.
Pa da je čujemo:
“Nije tačno da nisam dorasla. Prerasla sam sebe za tri konfekcijska broja.”
“Dobila sam vagu koja govori. Bolje bi joj bilo da ćuti.”
“Muž i žena razgovaraju. On ćuti.”
Živa nam bila i vazda te slušali i čitali.
Milko Stojković
maj, 2025.
